Dragi čitaoci, u ovom tekstu prikazane su osnovne informacije o psihičkim
poremećajima i bolestima. Ovaj tekst obuhvata sledeće teme:
1.
Pojam duševnog zdravlja i psihičkog poremećaja
2.
Neuroze
3.
Psihoze
4.
Poremećaji ličnosti
Poremećaj ili bolest psihičkog života neke osobe se ispoljava kao
odstupanje njenog ponašanja od nekih merila ''normalnog'' ponašanja koja
reprezentuju zdravlje, ili prilagođenost sredini. Poremećaji i bolesti
psihičkog života podrazumevaju da određeni psihički procesi ne funkcionišu
uspešno određeno vreme.
Postoje dva česta kriterijuma
normalnosti ponašanja koja se odnose na prilagođenost čoveka sredini u kojoj
živi. Prvi kriterijum predstavlja odgovor na pitanje da li je ispoljeno
ponašanje uobičajeno za sve jedinke u duštvenoj sredini u datim okolnostima, tj.
da li predstavlja pravilo (normu). Ovaj kriterijum je ''statistički'' jer se
odnosi na učestalost određenog ponašanja u određenim socijalnim i prostorno-vremenskim
okolnostima - podrazumeva da su normalno ponašanje i najučestalije ponašanje u
određenom prostorno-vremenskom kontekstu jedno te isto. Na primer, skoro sva deca
između svoje prve i druge godine života izgovaraju svoje prve reči, ukoliko
neko dete ne progovori u ovom periodu, prema ovom kriterijumu, javio se
poremećaj razvoja govora. Ovaj kriterijum ima bitnih slabosti u nekim
slučajevima, posebno u onim koji ne zavise naročito od telesnog sazrevanja. Na
primer, u nekim društvenim zajednicama sa posebnom supkulturom do pre pola veka (poput romske populacije), neretko je bio slučaj da jedinke
odmah pošto dožive telesni preobražaj u pubertetu stupaju u brak. Stoga,
pojedinac koji nije stupio u brak do oko 18. godine nije bio normalan u očima ljudi
ove sredine. Vidimo da ovaj kriterijum normalnog ponašanja zavisi od ljudi koji
čine datu sredinu i to od pravila koja su usvojili. Drugi primer slabosti statističkog
kriterijuma normalnosti je sledeći: kada se nalazi u odeljenju duševne bolnice
za šizofrenu psihozu, po ovom kriterijumu psihijatar bi u grupi pacijenata bio
nenormalan, isto kao i bilo koji zdrav čovek u bolesnoj sredini. Sledeći primer
slabosti statističkog kriterijuma jeste da svi intelektualno nadareni ljudi po
ovom kriterijumu bi bili nenormalni, jer ih ima manje od 3% u populaciji. Zato
je ovaj, statistički kriterijum normalnosti, ponekad veoma loš da pomogne
razlikovanju zdravog od bolesnog ponašanja.
Drugi kriterijum normalnosti ponašanja
osobe predstavlja stepen odstupanja njenog ponašanja od zrelosti za njeno
životno doba. Ovaj kriterijum se naziva kriterijum
zrelosti. Zrela ličnost nekog pojedinca podrazumeva odlike uspešnog intelektualnog, emocionalnog i društvenog
funkcionisanja u odnosu na životno doba u kojem se taj pojedinac nalazi.
Uspešno funkcionisanje osobe podrazumeva uspešno rešavanje razvojnih zadataka
koji su karakteristični za životno doba pojedinca (na primer, za
uzrast od sedam godina, uspešno rešavanje jednog razvojnog zadatka ispoljava se kao početak pohađanja osnovne škole).
Ponašanje koje ne vodi rešavanju razvojnih zadataka za dato životno doba ukazuje
na neku poremećenost ili moguću bolest. Na primer, za decu na uzrastu od sedam
godina, karakteristično je uspešno klasifikovanje predmeta prema nekoj
određenoj osobini (primer zadatka je: iz
skupa datih igračaka izdvoji sve koje su iste boje, plave stavi na ovu stranu,
zelene na drugu, itd.); nedostatak ove mogućnosti ukazivao bi, obično u sklopu
sa drugim pokazateljima, na poremećaj razvoja intelektualnih sposobnosti. Međutim,
ni ovaj kriterijum nije sasvim dobar, ljudi se razlikuju prema brzini telesnog
sazrevanja, kao i u brzini i krajnjem dometu razvoja sposobnosti i osobina
ličnosti. Pored genetskog nasleđa koje je specifično za svakog čoveka,
psihofizički razvoj čoveka je uslovljen i delovanjem sredine koja čak i kada je
ista, ima različit efekat na različite pojedince.
Treći kriterijum normalnosti ponašanja
je kriterijum definicije duševnog zdravlja. Zdravlje uopšte uzev, nije samo
odsustvo bolesti već obuhvata fizičko, psihičko i socijalno blagostanje. Za
duševno zdravlje važan je doživljaj zadovoljstva usled obavljanja životnih
uloga koji se naziva psihičko
blagostanje. Na primer, osoba globalno oseća da je zadovoljna svojom ulogom
u svojoj porodici, školi, na poslu, itd. Ukoliko se otkrije da je blagostanje
osobe ugroženo neko duže vreme, to bi bio znak da postoji i poremećaj duševnog
života ili moguća bolest.
Za procenu normalnosti i mentalnog
zdravlja pojedinca obično se koristi kombinacija navedenih kriterijuma. Kriterijumi
normalnosti ponašanja ukazuju da li je ponašanje poremećeno ili nije
poremećeno, zdravo ili nije zdravo, ali
to nije dovoljno da bi se zaključilo
da postoji psihički poremećaj, psihička teškoća, ili psihička bolest.
Dodatni podaci koji govore da li je u
pitanju teškoća, poremećaj ili bolest, predstavljaju odgovor na pitanja čime je to odstupanje od normalnog
ponašanja izazvano i do kakvih štetnih posledica dovodi. Ukoliko je reč o
nekoj spoljašnjoj teškoći sa kojom jedinka ne može da izađe na kraj, pa zbog
toga intelektualno, emocionalno ili socijalno ne funkcioniše dobro, reč je o
psihičkoj teškoći, a ne o bolesti. Na primer to je slučaj, kad zbog problema na
ljubavnom planu osoba ima nesanicu, tj. poremećaj spavanja. Kada se problem reši,
nestade i nesanica. Međutim, ukoliko je ta nesanica deo tegoba koje dugo traju u
sklopu sa drugim poremećajima rada psihičkih procesa, radi se o bolesti. Na
primer nesanica, zajedno sa padom nagonskog života (slabi ili se potpuno gubi
apetit, nestaje seksualni nagon, itd.), usporavanjem mišljenja, slabljenjem
pažnje i volje, što traje određeno duže vreme, radi se o bolesti koja se zove depresija.
Psihički poremećaji i bolesti predstavljaju odstupanja u normalnom radu
psihičkih funkcija (psihičkih procesa) koja traju nezavisno od okolnosti u
kojima se osoba nalazi, spoljašnje okolnosti mogu biti samo okidač bolesti.
Izraz psihička teškoća je obično rezervisan
za odstupanja od merila normalnog mentalnog funkcionisanja koja čovek može da
razreši pretežno svojim samostalnim naporom. Međutim, ukoliko se problem koji sudeluje u
uzrocima patnje, neuspeha ili neprilagođenosti ponašanja osobe, ne može otkloniti
bez značajne podrške drugih ljudi, mogao bi se koristiti izraz psihička kriza (starogrčka
reč krisis u ratu je označavala bitku koja odlučuje ishod rata, u
svakodnevici označavala situaciju kada se donose konačne i neopozive
odluke, a kod Hipokrata to je bila presudna faza teške bolesti posle koje sledi ili život ili smrt pacijenta). Za razliku od psihičke bolesti, psihička kriza kao
i psihička teškoća, pretežno je uslovljena nekom preprekom na putu zadovoljenja potreba ili nekim pritiskom koji
se javio spolja - u egzistencijalnoj sredini osobe, tj. glavni faktor poremećaja
nije u psihičkoj stvarnosti osobe. Psihička kriza je i životna kriza, predstavlja trenutak života u kojem osoba ima šansu da stekne sposobnost da prevazilazi neke neočekivane teškoće koje remete njenu prilagođenost (akcidentna kriza), ili mogućnost da uspešno savlađuje očekivane probleme tokom svog razvoja koji su uobičajeni za osobe njenog životnog doba (razvojna kriza).
Psihička trauma je izraz
kojim se opisuje stanje poremećenih psihičkih procesa kod osobe, koje je
nastalo kao posledica događaja iz prošlosti te osobe koji su za nju predstavljali veliku pretnju zdravlju i razvoju, narušavanje psihičkog ili fizičkog integriteta, a time i izrazito snažan distres. To mogu biti događaji u detinjstvu i mladosti u kojima je osoba
bila žrtva nasilja, kao što su ponižavanja, premlaćivanja, seksualno
zlostavljanje; ili je osoba bila samo prisutna u situacijama koje proizvode
izrazit strah ili bol, kao što je na primer, požar u kući sa tragičnim
posledicama za bližnje, posmatranje scena užasa, itd. Psihičku traumu odlikuje kombinacija
snažnih neprijatnih emocija (straha, nemoći, ponekad i besa), nemogućnost
valjane upotrebe intelektualnih sposobnosti, zakočenost ili dezorganizovanost u
ponašanju, a sve to u situacijama iz sadašnjeg života koje su psihički traumiranoj
osobi po nečemu slične kao traumatična situacija iz prošlosti. Tu sličnost osoba obično dobro ili opšte ne zapaža svesno.
Posebno su teške traume koje imaju poreklo u događajima iz ranog detinjstva jer
deluju da se ličnost razvija nepravilno, osoba ih se nejasno ili uopšte ne
seća, pa se posledice teško menjaju ili leče. Ponekad, pod izvesnim životnim
okolnostima, traumatično iskustvo pojedinca može se u njemu preobraziti u doživljaj
da se upotrebom nedozvoljene sile može kontrolisati svet u svrhu zadovoljenja
ličnih potreba, što dovodi do toga da osoba postane i sama neko ko upražnjava
nasilje nad drugim ljudima.
Osnovna i gruba
podela psihičkih bolesti je podela na neuroze i psihoze.
Neuroze su grupa lakših
duševnih bolesti kojima je zajedničko da osoba ima neki iracionalni strah i da
je svesna da ima teškoće u životu zbog toga. Iracionalni strah znači da taj strah nije zasnovan na stvarnoj
spoljašnjoj pretnji, kao i da škodi
životu osobe, za razliku od normalnog
straha koji upozorava čoveka na realnu opasnost i pomaže da čovek opstane. Neurotična
osoba je svesna svojih teškoća, ali ne može sama da se izbori sa njima. Biće opisane neke najpoznatije.
Fobije
pripadaju neurozama. Fobija je iracionalni strah od konkretnih pojava,
situacija ili ljudi. Fobije nastaju putem emocionalnog uslovljavanja, što je oblik
klasičnog uslovljavanja, kako je to
pokazao ''eksperiment na malom Albertu'' koji je izveo Džon Votson. Fobija ima
mnogo; neke poznate fobije su klaustrofobija
ili strah od zatvorenog prostora; agorafobija
ili strah od otvorenog prostora; itd.
Anksioznost
je neodređen iracionalni strah od budućih događaja. Anksioznost se za
razliku od fobije čvrsto ne vezuje ni za šta konkretno. Ima više vrsta neuroza u čijem je centru anksioznost. Generalizovana anksioznost podrazumeva da osoba oseća napetost ili strah od svojih obaveza koje
donosi budućnost, ali u toj meri, da je značajno onemogućena da postigne
željeni stepen postignuća ili zadovoljstva. Ova bolest
nastaje tokom detinjstva. Dete stiče iracionalni strah zahvaljujući okruženju u kom odrasta, uglavnom putem učenja po modelu (identifikacijom sa anksioznim roditeljem) ili klasičnim uslovljavanjem u kojem je dete naučeno da na misli o budućim događajima postane veoma napeto (kod roditelja koji su agresivni, vrlo strogi i uglavnom bez emotivne topline).
Histerija
ili konverzivna neuroza je vrsta neuroze koja se ispoljava kao različite
telesne teškoće, kao što su glavobolje, ukočenosti pojedinih delova tela, celog
tela ili kao disfunkcije čulne osetljivosti.
Nastaje u detinjstvu tako što frustrirano dete uči da ostvari svoje
želje, tj. da dobije neko potkrepljenje od negovatelja, ukoliko ispolji nesposobnost
ili neke lične poteškoće. Na taj način dete skreće pažnju na sebe i dobija
brigu negovatelja. Međutim, nije reč o
glumi i laži (što bi se moglo pomisliti jer nema stvarnog organskog poremećaja
ili oštećenja), već je osoba naučila nesvesni mehanizam koji emocije straha, patnje
ili bola usled osujećenja potreba, zamenjuje (konvertuje) u telesni simptom
(bol u glavi, stomaku, ukočenost delova ili celog tela, gubitak vida itd.).
Opsesivno-kompulzivna
neuroza je vrsta neuroze koja se ispoljava na dva načina: a) osoba nevoljno
ponavlja neku radnju (ta radnja se zove kompulzivna radnja); b) osoba ima
doživljaj da joj se nevoljno ponavljaju neke misli ili ideje, te misli ili
ideje zovu se opsesije. Na primer, osoba je prinuđena da često pere ruke,
ukupno oko 5 sati u toku 24 sata, a stalno joj se javljaju misli i ideje o
zarazama koje vrebaju. Ovaj tip neuroze nastaje tako što je u prošlosti
kompulsivna radnja, dok to nije bila, dovodila više puta do prijatnog olakšanja
od neprijatnih ideja. Međutim, vremenom, radnja je postala prijatna sama po
sebi i počela da bude učestala. Osoba je svesna problema, ali ne može da
pomogne sama sebi.
Psihoterapija
je glavni oblik lečenja neuroza, a ponekad se u terapiji neuroza koriste i
lekovi. Psihoterapiju čine komunikacija i unapred definisani postupci koji se
odvijaju između psihoterapeuta i pacijenta. Ima mnogo vrsta psihoterapija, jer
se svaka odnosi na samo neku određenu grupu mentalnih bolesti. Psihoterapiju rade
psihoterapeuti. Psihoterapeuti su obično psiholozi ili psihijatri koji su posle
fakulteta završili i dodatne edukacije iz određene vrste psihoterapije.
Teške duševne bolesti nazivaju se
psihozama. Sinonim za reč psihoza je
ludost (ludilo). Sve psihoze imaju ove dve odlike: a) osoba gubi kontakt sa realnošću; b) osoba nema uvid da je bolesna.
Dve glavne vrste psihoza su šizofrena
psihoza i manično-depresivna psihoza.
Šizofrena psihoza ili šizofrenija je
grupa teških duševnih bolesti kojima je zajedničko rascep ličnosti. Rascep ličnosti znači da nema povezanosti emocija, misli i volje u celinu
doživljavanja i ponašanja. Retko se dešava rascep ličnosti na krupne celine
tako da ima dve ili više ličnosti u jednoj osobi. U sklopu ove bolesti mogu se
ispoljiti sumanute ideje; na primer,
osoba veruje da je progone tajne službe; ili da se u svetu kuje zavera protiv
nje ili njenog naroda. Kod nekih šizofrenih osoba javljaju se halucinacije kao poremećaj opažanja; na
primer, osoba vidi ili čuje nešto ili nekog, što zapravo ne postoji. Mišljenje šizofrenih osoba je rascepkano,
rečenice imaju prekide, tkzv. blokove, posle kojih se započinju nove rečenice
bez povezanosti sa prethodnim, što osoba ne shvata i kada joj se ukaže na taj
blok; mišljenje gubi logiku i postaje
sasvim konkretno-predstavno; javlja se povlačenje
iz društva i opadanje želje za
obavljanjem društvenih uloga kao glavni poremećaj volje. Ovo su samo neki
simptomi šizofrenije, a ima ih puno; simptomi
se kod većeg broja šizofrenih osoba javljaju samo u periodima napada bolesti –šizofrenim
epizodama. U svakodnevici od drugih se razlikuju uglavnom po tome što su
ravnodušni prema društveno poželjnom ponašanju, dok paralelno postoji nesklad
između onoga o čemu govore i emocija koja bi to trebalo da to prate. Kod najvećeg broja šizofrenih osoba
inteligencija ne propada.
Manično-depresivna psihoza ređe
obuhvata obe svoje faze (psihotični afektivno-bipolarni poremećaj), faze manije
i faze depresije, koje se javljaju periodično, jer obično bolesna osoba
doživljava samo jednu od te dve. Faza
manije predstavlja patološki povišeno raspoloženje, što ovde znači da osoba
bez povoda ima snažno osećanje sreće (euforija). Osoba govori puno i ubrzano, a
mišljenje joj ne funkcioniše, jer pažnja ne traje dovoljno dugo ni na
jednom sadržaju. Osoba u fazi manije ne
može da spava, niti da ispravno obavlja uobičajene dnevne aktivnosti. Često se
javlja u ovoj fazi i precenjivanje sopstvene ličnosti, kao i razdraganost u
kontaktu sa drugima. Javlja se opšti nestoj i velika, iracionalna potrošnja
energije. Završava se kolapsom. Faza
depresije obuhvata slabljenje
apetita, poremećaje spavanja, slabljenje ili nestanak seksualnog
nagona,
slabljenje želje za druženjem, nedostatak volje da se vrši rad ili
da se uči, sporost u rešavanju problema, slabost pažnje, u svesti osobe su
često ideje o sebi kao o nesposobnoj osobi, ili se osoba neopravdano
samookrivljuje zbog prošlih neprijatnih događaja, učestalo se javljaju negativne
emocije, dominira negativno raspoloženje koje boji celokupno doživljavanje
osobe. Neretko postoje ideje o suicidu. Za razliku od normalne tuge koja je
posledica realnog gubitka i koja služi da pasivizira osobu jedno određeno vreme
dok se pribere i prikupi vlastitu mentalnu snagu, depresija kao bolest je
praćena idejama o vlastitoj krivici ili nesposobnosti, ali te ideje su neutemeljene
u stvarnosti, niti ih osoba preispituje sama ili uz pomoć bliskih osoba, pa
tugovanje najčešće predugo traje. Na primer, u psihotičnoj depresiji osoba u svojim
kasnim dvadesetim godinama života, samokrivljuje se zbog smrti svog dede (umro
u dubokoj starosti), kome nije otišla da kupi cigarete u danu u kom je umro,
jer je imala drugih obaveza.
Dominantni uzročni faktori psihoza
mogu biti ili organski ili psihološki. Kada su ti uzroci organski, onda se one
zovu propratne ili organske psihoze, a kada su ti uzroci psihološki imaju naziv
funkcionalne ili endogene psihoze. Kod propratnih psihoza, psihoza je pre svega
posledica oštećenja mozga koje je nastalo usled primarne bolesti. Kod endogenih
(funkcionalnih) psihoza postoji kombinacija faktora: spoljašnji podsticaji u
vidu negativnih uslova života ili postojanje traumatičnih događaja, uz genetsku
ranjivost (genetski nasledna disponiranost) osobe. Lečenje psihoza obuhvata
psihoterapiju, socioterapiju, terapiju lekovima, i dr. po potrebi.
Postoje pojedinci koji imaju
odstupanja od merila duševnog zdravlja koja su stalno prisutna, a ta stanja
nemaju nastanak, tok i posledice kao bolesti. Stanja u kojima ličnost
uobičajeno funkcioniše tako da odstupa od nekih merila zdravlja nazivaju se
poremećajima ličnosti. Ovi poremećaji u literaturi se nalaze pod terminima:
psihopatije, narcistički, granični i drugi slični poremećaji, a svima je
zajedničko poremećen odnos prema sebi, prema radu i prema drugima (drugim
rečima, postoje problemi u moralno-voljnoj sferi ličnosti, tj. karakteru
čoveka). Ova stanja su proizvod nepravilnog razvoja ličnosti usled jačeg
uticaja rizičnih faktora nego protektivnih faktora razvoja.
Psihopatija je reč
koja se koristi za poremećaj
ličnosti koji ima dve glavne odlike: prvo, osoba nema razvijene moralne
osobine, ima nedostatak empatije, pa ne
oseća krivicu ni kajanje kada svojim
ponašanjem proizvede bol, strah ili patnju kod drugih ljudi; drugo, osoba neadekvatno kontroliše svoje trenutno
doživljene potrebe i emocije, tako da je sklona ispadima i nepoželjnim
ponašanjima. Iz ovih ključnih osobina proizilaze i ove: psihopate su sklone
sukobima sa drugim ljudima, kršenju zakona, jer nastoje da im potrebe budu
zadovoljene odmah i po cenu tuđe nesreće; psihopate sopstvene emocije prazne
bez ikakvog obzira prema drugim ljudima; psihopate neretko burno reaguju na
beznačajne povode; psihopate nisu dobra intimna podrška drugim ljudima; psihopate
ujedno teško uče jer ne podnose odricanja i odlaganja trenutnog zadovoljenja
nagona. Psihopatija je istorijski zastareo termin, danas se navedene njene
odlike nalaze u okviru pojma antisocijalni
poremećaj ličnosti. Ukoliko se jave u mladosti pojedinca, navedeni
pokazatelji čine poremećaj ponašanja u
adolescenciji.
Neretko, poremećaji ličnosti obuhvataju sadizam, mazohizam i destruktivnost. Sadizam se ispoljava kao
zadovoljstvo u maltretiranju i mučenju drugih osoba, a mazohizam kao
zadovoljstvo u mučenju samog sebe. Destruktivnost obuhvata zadovoljstvo u
razaranju materijalnih dobara. Neretko osobe koje imaju psihopatiju i slične
poremećaje ličnosti postaju članovi nasilnih sekti ili nasilnih društvenih grupa
(na primer, grupe huligana), svesno prihvatajući njihova uverenja, a manje
svesno, da bi mogli da zadovolje svoje nakaradne potrebe sadističkog i
destruktivnog tipa.
Granični poremećaj ličnosti je izraz
kojim se označava stabilno nestabilan i nepravilan odnos prema sebi, radu i
drugima. U odnosu prema sebi osoba sa graničnim poremećajem ličnosti ima:
stalne promene slike o svojim psihičkim osobinama, ciljevima i vrednostima, postoje
velike promene u samopoštovanju na povode koji nisu proporcionalni tim
promenama (od prevelikog cenjenja svojih sposobnosti to potpunog nipodaštavanja
svojih potencijala), česte su promene raspoloženja; postoji upražnjavanje
rizičnih ponašanja u najmanje dve oblasti života (rizično seksualno ponašanje,
droga, kocka, krađe itd.). U odnosu prema drugima osoba slabo kontroliše svoje
emocije, posebno slabo reguliše bes; slično kao i prema sebi, sklona je da ima
stabilno nestabilnu sliku o drugim osobama, koja varira od neopravdano
prevelikog cenjenja do neopravdano preteranog nipodaštavanja. Osoba reaguje
burno na svaku kritiku svog rada ili ponašanja. U odnosu prema učenju ili
profesionalnom radu osoba je često demotivisana, manje uspešna, manje vešta
nego što bi mogla da bude da kapacitet za učenje nije narušen. Ima neretko doživljaje
besmisla ili praznine.
Narcistički poremećaj ličnosti se
odlikuje neopravdanim i nestabilnim osećanjem velikog sopstvenog značaja,
preuveličanom snagom svojih sposobnosti i ličnosti u celini (''grandiozni self''). Ove osobe imaju stalnu potrebu za divljenjem
drugih. Ukoliko divljenje izostane imaju osećanje sopstvene bezvrednosti. Imaju
manjak empatije kao i osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti, ali su tako
socijalizovane, da se to kod njih ne primećuje tako lako kao kod psihopata. Imaju
često doživljaj da su predodređeni za velika dela. Često vole da se pred
drugima eksponiraju, samo da budu posmatrani jer to im donosi zadovoljstvo samo
po sebi (egzibicionističke potrebe). Neretko ispoljavaju nadmenost i
arogantnost. Imaju eksploatatorski ili parazitski odnos prema okolini. Neretko
misle da su ''iznad pravila'' i ''iznad drugih ljudi'', jer su ''predodređeni
za više ciljeve''. U učenju i poslu ovakve osobe doživljavaju često monotoniju
i nezainteresovanost; manje su profesionalno kompetentne nego što bi mogle biti,
jer im sticanje znanja i veština, kao i njihovog ispoljavanja, ometaju stavovi nesamokritičnosti,
nedovoljnog zalaganja i često nedovoljnog udubljivanja u materiju. Kada dožive
neuspeh ili dođu do uvida da su ranjivi i ''obični'' kao i većina ljudi, dožive
krah samopoštovanja, pa mogu da zapadnu i u depresiju.
Korišćena literatura:
Divac-Jovanović,M., Švrakić, D., (2016), Granična ličnost i njena različita lica. Beograd, Clio
Morić-Petrović, S., (1982), Psihijatrija.
Beograd: Nolit
Stojiljkovic, S., (1979). Psihijatrija
sa medicinskom
psihologijom. Beograd, Medicinska knjiga
