NEKI POREMEĆAJI SOCIJALNOG PONAŠANJA -delinkvencija, kriminalitet, prostitucija -

Dragi čitaoci, ovaj tekst daje sažeti prikaz sledećih tema (glavnih pitanja):

1.     Prestupništvo i kriminalitet

2.     Uzroci javljanja prestupništva i kriminaliteta

3.     Mere za sprečavanje prestupništva

4.     Prostitucija

5.     Uzroci javljanja prostitucije

Društveno poželjno ponašanje pojedinca predstavlja postupke koji su u skladu sa vrednostima društva u kojem pojedinac živi. Te vrednosti društva su obično ispoljene u pisanim i nepisanim normama ponašanja koje članovi društvene zajednice uglavnom poštuju. Govori se o moralnim i pravnim normama (zakonske norme, pravni akti, zakoni i sl.). Moralne ili etičke norme su i pisana i nepisana pravila koja uređuju odnose između ljudi, njihovo kršenje treba da izazove osećanje krivice, sramote ili kajanja u pojedincu koji ih je prekršio. Pravne ili zakonske norme su formalno propisani regulatori ponašanja građana jedne države, a čije kršenje pored negativnih osećanja, podrazumeva neke formalne sankcije (kazne). Pravne norme određuju i brane neke izuzetno važne moralne norme koje se mogu ukratko reprezentovati kao zabrane - ne ubij, ne kradi, ne svedoči lažno, ne čini preljubu, itd.

O poremećajima socijalnog ponašanja se nekad govorilo kao o asocijalnim ili o antisocijalnim ponašanjima. Pod izrazom asocijalna ponašanja obično se podrazumevaju postupci pojedinca kojima krši moralne norme, ali ne i zakone, primeri su: kada se osoba bahato i uvredljivo ponaša u kontaktu sa sopstvenim roditeljem; kada osoba ne želi ništa da radi već da živi na teret drugih; ili kada se neki pojedinac teško napije ali bez posledica za druge ljude, itd. Izraz antisocijalna ponašanja obuhvata kršenje zakona, a time i kršenje moralnih normi, tu spadaju ponašanja koja se podvode pod delinkvenciju (prestupništvo),  kriminalitet, prostituciju.

Mentalne bolesti i poremećaji pojedinca, između ostalog, odražavaju se kao veća ili manja odstupanja od društveno poželjnog ponašanja. Veliki broj osoba koje se ne ponašaju na društveno poželjan način nemaju mentalnu bolest, već se eventualno kod nekih može govoriti o poremećajima karaktera, jer se poremećaji socijalnog ponašanja odnose na nepoželjan odnos prema drugim ljudima.  Međutim, jedan deo osoba koje imaju socijalno poremećeno ponašanje, nema nikakav psihički poremećaj.

Prestupništvo ili delinkvencija ponekad podrazumeva i asocijalna ponašanja, ali češće podrazumeva samo kršenje pravnih normi.  Od prestupništva se izdvaja kao specifičniji pojam kriminaliteta koji obuhvata kršenje krivičnih zakona. Stoga, delinkvencija podrazumeva kršenje zakona koji regulišu prestupe i prekršaje, a ne i krivičnog zakona koji reguliše pitanja zločina.  Reč kriminal odnosi se na radnje koje obuhvata kriminalitet.  Tako su primeri delinkventnog ponašanja vožnja bez vozačke dozvole, remećenje javnog mira preglasnom muzikom, sitne krađe, džeparenje, prostituisanje, konzumiranje marihuane, itd.

U svakodnevnom govoru, reč delinkvencija se često odnosi na kršenje bilo kog zakona koje učine maloletne osobe, a kriminal se odnosi na kršenje zakona od strane odraslih.

Postoje najmanje četiri grupe kriminala, tj. kriminaliteta:

1)    kriminal elementarnog tipa -na primer: ubistva, krađe, silovanja, pljačke, trgovina drogom, organizovanje prostitucije, trgovina ljudima - belo roblje, itd.;

2)    privredni kriminal - na primer: utaje poreza, razne koruptivne radnje u sklopu poslovanja, stvaranje monopola na tržištu, itd.;

3)    politički kriminal -na primer: zloupotrebe političke moći radi sticanja poslovne dobiti, dobijanja ili davanja posla prijateljima, rođacima, stranačkim kolegama, itd.;

4)    kulturni kriminal – na primer: uništavanje kulturnih dela ili vrednosti, falsifikovanje kulturnih dela i vrednosti, plagijat, piraterija, itd.

Uzroke javljanja prestupništva i kriminaliteta treba razumeti kao negativne sredinske i psihološke uslove, tj. rizične faktore, koji deluju da osoba počne da se bavi radnjama koje pripadaju prestupništvu ili kriminalitetu. Sledeći faktori su najčešći i obično deluju u sadejstvu na pojavu delinkvencije i kriminala:

1)    siromaštvo – u društvenim sredinama koje su siromašne postoji veća učestalost delinkvencije i kriminaliteta, nego u društvenim sredinama koje su  osrednje ili bogate;

2)    nikakva ili slaba mogućnost ekonomskog napredovanja – u društvenim sredinama gde ljudi procenjuju da nemaju šansu za izlazak iz siromaštva ili da nemaju šansu za popravljanje svog materijalnog stanja na željeni nivo, postoji veća učestalost delinkvencije i kriminaliteta, nego u društvima koja daju jednake šanse svima;

3)    favorizovanje materijalnih vrednosti u društvu, - društva koja kao osnovno merilo ugleda i uspešnosti pojedinca navode količinu novca koju čovek poseduje imaju veću učestalost delinkvencije i kriminaliteta, nego društva koja materijalne vrednosti ne favorizuju;

4)    vaspitna zapuštenost, pod ovim terminom može biti:

a)    nedostatak usvajanja društveno poželjnih stavova i vrednosti kod dece, zbog prezauzetosti roditelja, ili njihovog nedostataka usled smrti, razvoda braka,  itd.

b)    usvajanje nepoželjnih oblika ponašanja usled negativnih uzora, bilo da su sami roditelji neko ko krši zakone, ili roditelji nedostaju, ali tako da su uzori deci kriminalci  ''sa ulice'';

c)     slabost u moralnoj ili voljnoj sferi ličnosti dece usled prevelikog popuštanja ili nedoslednosti roditeljskog načina vaspitavanja dece, ili pak preterane roditeljske strogosti i neodmerenih kazni;

5)    poremećaji ličnosti osobe koja se bavi kriminalom ili prestupništvom, osobe koje slabo kontrolišu svoje emocije i nagone, kao i osobe koje nemaju razvijenu moralnost (videti post Osnovni poremećaji psihičkog života), sklone su prestupništvu ili kriminalu. 

Mere za sprečavanje prestupništva i kriminaliteta obuhvataju uticaje da se eliminišu navedeni i drugi faktori rizika.  

Prvo,  društvo treba da bude humanije i pravednije u raspodeli materijalnog bogatstva. Zakonska regulativa raspodele profita preduzeća u jednoj državi treba da bude pravedna, tako da veći deo materijalnih dobara ne sme ići u ruke manjeg broja ljudi. Društva u kojima se radna snaga nemilosrdno iskorišćava, imaju veći stepen socijalnih poremećaja.

Drugo, društvo treba da daje svakome jednaku šansu da ulaganjem poštenog i adekvatnog rada i napora, postigne željeni nivo materijalnog statusa, bez obzira na političko - stranačku, versku, nacionalnu, polnu pripadnost ili orijentaciju.   

Treće, u društvu ne treba da se čovekova vrednost meri prema količini novca koju može da zaradi i potroši.

Četvrto, društvo preko svojih ustanova treba da daje i jača podršku porodicama, posebno porodicama koje su u krizi, a i drugim socijalnim grupama i organizacijama koje se bave vaspitavanjem dece (vrtići, škole, domovi itd.).  

Peto, treba osnažiti zdravstvene organizacije koje se bave tretmanom poremećaja ličnosti.

Međutim, jedna od glavnih preventivnih mera za suzbijanje delinkvencije i kriminala je precizno, odmereno, uvremenjeno i dosledno sprovođenje kazni za počinioce navedenih dela.  Bez kazni, svi ostali napori biće uzaludni.  

Prostitucija je takođe vid socijalne patologije. Prostitucija je svako upuštanje u seksualni odnos koji služi isključivo za sticanje nekog vida materijalne dobiti (novca, posla, napredovanja u službi, raznih poklona, itd.). U seksualnom činu prostitucije postoji emocionalna nepovezanost sa partnerom (mušterijom).  Slično kao i kod prestupništva i kriminaliteta, različiti faktori deluju u sadejstvu na javljanje prostitucije. Navešćemo neke ključne.

1.     Siromaštvo. Neke osobe u nedostatku osnovnih sredstava za život gube samopoštovanje i vođeni potrebom da opstanu, pristaju na podsticaje da se prostituišu.

2.     Procena da se drugačije ne može napredovati u pogledu materijalnog statusa.  Ukoliko je društvo takvo da ne daje svima jednake šanse da poštenim radom steknu željeni imetak, prostitucija je učestalija nego u onim društvima u kojima ljudi imaju jednaku šansu za uspeh bez obzira na političko-stranačku, versku, nacionalnu ili polnu pripadnost.

3.     Poremećaji seksualnog nagona. Kvantitativni poremećaji polnog nagona u smislu pojačanog seksualnog nagona - nimfomanija kod žena, satirijaza kod muškaraca, mogu delovati da osobe sa ovim poremećajima lakše pristanu na prostituciju. Pored toga, kvalitativni poremećaji seksualnog nagona kod ljudi kao što su voajerizam, sadizam, mazohizam, ekshibicionizam, deluju na pojavu prostitucije.  

4.     Porodični poremećaji. Porodični poremećaji koji mogu dovesti do vaspitne zapuštenosti dece deluju na porast prostitucije, kao što su smrt roditelja, nasilje u porodici, buran razvod braka, zanemarivanje dece, itd.

5.     Poremećaji ličnosti prostitutke. Nedostatak usvojenosti moralnih normi, tj. slabost u moralno-voljnoj sferi ličnosti osobe, deluje na pojavu prostitucije (videti o poremećajima ličnosti u postu Osnovni poremećaji psihičkog života)

6.     Bolesti zavisnosti prostitutke. Dešava se ponekad da osobe počnu da iz zabave koriste drogu na nagovor ''prijatelja'', a posle drogu ''otplaćuju'' tim ''prijateljima'' i njihovim prijateljima. No, obično droga nije početni činilac prostitucije, ali jeste prateći, koji vremenom kod nekih prostitutki može biti i najači.

7.     Dvostruki građanski moral. Pojava da u javnosti ljudi, koji mogu biti ugledni građani, osuđuju prostituciju, a kad god im se pruži prilika anonimno koriste usluge prostitutki, predstavlja dvostruki građanski moral.

8.     Trgovina ljudima u cilju seksualne eksploatacije. Neretko, prostitutke su osobe koje su prevarene od strane kriminalaca da će u drugoj zemlji ili drugom mestu boravka u istoj zemlji, dobiti normalan, pristojan posao, a u stvari postaju primorane, pod pretnjom nasiljem ili čak smrću od strane kriminalaca, da se bave prostitucijom.

Prostitucija je štetna i za osobu koja se bavi prostitucijom i za društvo u celini. Vremenom potencijal prostitutke da prostitucijom zarađuje novac opada, a ujedno prostituka je osoba čija se ličnost osiromašuje na više načina: prostitutka ne razvija svoja znanja i veštine u nekoj profesiji, gubi radne navike, tako da postaje manje  sposobna za normalan život; obično je prostitutka osoba koja konzumira droge ili preterano konzumira alkohol, što joj sužava interesovanja na dobavljanje psihoaktivne supstance od koje je zavisna;  njeni bliski odnosi sa drugim ljudima propadaju, prostitutka vremenom postaje suštinski društveno izolovana osoba. Društvo kao celina, zbog prostitucije gubi potencijal za rad i stvaranje,  a u ovom gubitku učestvuju ne samo prostitutke, već i korisnici njihovih usluga.

Korišćena literatura:

Jovanović, LJ. (2001). Delinkvencija. Beograd: Jugoslovenski crveni krst, Međunarodna federacija društava crvenog krsta i crvenog polumeseca

Kuzmanović, B. Štajnberger, I. (2008). Psihologija za treći i četvrti razred trgovinskih, ugostiteljsko-turističkih i škola za lične usluge. Beograd: Zavod za udžbenike

 

OSNOVNI POREMEĆAJI PSIHIČKOG ŽIVOTA

Dragi čitaoci, u ovom tekstu prikazane su osnovne informacije o psihičkim poremećajima i bolestima. Ovaj tekst obuhvata sledeće teme: 

1.     Pojam duševnog zdravlja i psihičkog poremećaja

2.     Neuroze

3.     Psihoze

4.     Poremećaji ličnosti

Poremećaj ili bolest psihičkog života neke osobe se ispoljava kao odstupanje njenog ponašanja od nekih merila ''normalnog'' ponašanja koja reprezentuju zdravlje, ili prilagođenost sredini. Poremećaji i bolesti psihičkog života podrazumevaju da određeni psihički procesi ne funkcionišu uspešno određeno vreme.  

          Postoje dva česta kriterijuma normalnosti ponašanja koja se odnose na prilagođenost čoveka sredini u kojoj živi. Prvi kriterijum predstavlja odgovor na pitanje da li je ispoljeno ponašanje uobičajeno za sve jedinke u duštvenoj sredini u datim okolnostima, tj. da li predstavlja pravilo (normu). Ovaj kriterijum je ''statistički'' jer se odnosi na učestalost određenog ponašanja u određenim socijalnim i prostorno-vremenskim okolnostima - podrazumeva da su normalno ponašanje i najučestalije ponašanje u određenom prostorno-vremenskom kontekstu jedno te isto. Na primer, skoro sva deca između svoje prve i druge godine života izgovaraju svoje prve reči, ukoliko neko dete ne progovori u ovom periodu, prema ovom kriterijumu, javio se poremećaj razvoja govora. Ovaj kriterijum ima bitnih slabosti u nekim slučajevima, posebno u onim koji ne zavise naročito od telesnog sazrevanja. Na primer, u nekim društvenim zajednicama sa posebnom supkulturom do pre pola veka (poput romske populacije), neretko je bio slučaj da jedinke odmah pošto dožive telesni preobražaj u pubertetu stupaju u brak. Stoga, pojedinac koji nije stupio u brak do oko 18. godine nije bio normalan u očima ljudi ove sredine. Vidimo da ovaj kriterijum normalnog ponašanja zavisi od ljudi koji čine datu sredinu i to od pravila koja su usvojili. Drugi primer slabosti statističkog kriterijuma normalnosti je sledeći: kada se nalazi u odeljenju duševne bolnice za šizofrenu psihozu, po ovom kriterijumu psihijatar bi u grupi pacijenata bio nenormalan, isto kao i bilo koji zdrav čovek u bolesnoj sredini. Sledeći primer slabosti statističkog kriterijuma jeste da svi intelektualno nadareni ljudi po ovom kriterijumu bi bili nenormalni, jer ih ima manje od 3% u populaciji. Zato je ovaj, statistički kriterijum normalnosti, ponekad veoma loš da pomogne razlikovanju zdravog od bolesnog ponašanja.

          Drugi kriterijum normalnosti ponašanja osobe predstavlja stepen odstupanja njenog ponašanja od zrelosti za njeno životno doba. Ovaj kriterijum se naziva kriterijum zrelosti. Zrela ličnost nekog pojedinca podrazumeva odlike uspešnog intelektualnog, emocionalnog i društvenog funkcionisanja u odnosu na životno doba u kojem se taj pojedinac nalazi. Uspešno funkcionisanje osobe podrazumeva uspešno rešavanje razvojnih zadataka koji su karakteristični za životno doba pojedinca (na primer, za uzrast od sedam godina, uspešno rešavanje jednog razvojnog zadatka ispoljava se kao početak pohađanja osnovne škole). Ponašanje koje ne vodi rešavanju razvojnih zadataka za dato životno doba ukazuje na neku poremećenost ili moguću bolest. Na primer, za decu na uzrastu od sedam godina, karakteristično je uspešno klasifikovanje predmeta prema nekoj određenoj osobini (primer zadatka je:  iz skupa datih igračaka izdvoji sve koje su iste boje, plave stavi na ovu stranu, zelene na drugu, itd.); nedostatak ove mogućnosti ukazivao bi, obično u sklopu sa drugim pokazateljima, na poremećaj razvoja intelektualnih sposobnosti. Međutim, ni ovaj kriterijum nije sasvim dobar, ljudi se razlikuju prema brzini telesnog sazrevanja, kao i u brzini i krajnjem dometu razvoja sposobnosti i osobina ličnosti. Pored genetskog nasleđa koje je specifično za svakog čoveka, psihofizički razvoj čoveka je uslovljen i delovanjem sredine koja čak i kada je ista, ima različit efekat na različite pojedince.

          Treći kriterijum normalnosti ponašanja je kriterijum definicije duševnog zdravlja. Zdravlje uopšte uzev, nije samo odsustvo bolesti već obuhvata fizičko, psihičko i socijalno blagostanje. Za duševno zdravlje važan je doživljaj zadovoljstva usled obavljanja životnih uloga koji se naziva psihičko blagostanje. Na primer, osoba globalno oseća da je zadovoljna svojom ulogom u svojoj porodici, školi, na poslu, itd. Ukoliko se otkrije da je blagostanje osobe ugroženo neko duže vreme, to bi bio znak da postoji i poremećaj duševnog života ili moguća bolest.

          Za procenu normalnosti i mentalnog zdravlja pojedinca obično se koristi kombinacija navedenih kriterijuma. Kriterijumi normalnosti ponašanja ukazuju da li je ponašanje poremećeno ili nije poremećeno, zdravo ili nije zdravo, ali to nije dovoljno da bi se zaključilo da postoji psihički poremećaj, psihička teškoća, ili psihička bolest.

          Dodatni podaci koji govore da li je u pitanju teškoća, poremećaj ili bolest, predstavljaju odgovor na pitanja čime je to odstupanje od normalnog ponašanja izazvano i do kakvih štetnih posledica dovodi. Ukoliko je reč o nekoj spoljašnjoj teškoći sa kojom jedinka ne može da izađe na kraj, pa zbog toga intelektualno, emocionalno ili socijalno ne funkcioniše dobro, reč je o psihičkoj teškoći, a ne o bolesti. Na primer to je slučaj, kad zbog problema na ljubavnom planu osoba ima nesanicu, tj. poremećaj spavanja. Kada se problem reši, nestade i nesanica. Međutim, ukoliko je ta nesanica deo tegoba koje dugo traju u sklopu sa drugim poremećajima rada psihičkih procesa, radi se o bolesti. Na primer nesanica, zajedno sa padom nagonskog života (slabi ili se potpuno gubi apetit, nestaje seksualni nagon, itd.), usporavanjem mišljenja, slabljenjem pažnje i volje, što traje određeno duže vreme, radi se o bolesti koja se zove depresija. Psihički poremećaji i bolesti predstavljaju odstupanja u normalnom radu psihičkih funkcija (psihičkih procesa) koja traju nezavisno od okolnosti u kojima se osoba nalazi, spoljašnje okolnosti mogu biti samo okidač bolesti.

Izraz psihička teškoća je obično rezervisan za odstupanja od merila normalnog mentalnog funkcionisanja koja čovek može da razreši pretežno svojim samostalnim naporom. Međutim, ukoliko se problem koji sudeluje u uzrocima patnje, neuspeha ili neprilagođenosti ponašanja osobe, ne može otkloniti bez značajne podrške drugih ljudi, mogao bi se koristiti izraz psihička kriza (starogrčka reč krisis u ratu je označavala bitku koja odlučuje ishod rata, u svakodnevici označavala situaciju kada se donose konačne  i neopozive odluke, a kod Hipokrata to je bila presudna faza teške bolesti posle koje sledi ili život ili smrt pacijenta). Za razliku od psihičke bolesti, psihička kriza kao i psihička teškoća, pretežno je uslovljena nekom preprekom na putu zadovoljenja potreba ili nekim pritiskom koji se javio spolja - u egzistencijalnoj sredini osobe, tj. glavni faktor poremećaja nije u psihičkoj stvarnosti osobe. Psihička kriza je i životna kriza, predstavlja trenutak života u kojem osoba ima šansu da stekne sposobnost da prevazilazi neke neočekivane teškoće koje remete njenu prilagođenost (akcidentna kriza), ili mogućnost da uspešno savlađuje očekivane probleme tokom svog razvoja koji su uobičajeni za osobe njenog životnog doba (razvojna kriza).      

Psihička trauma je izraz kojim se opisuje stanje poremećenih psihičkih procesa kod osobe, koje je nastalo kao posledica događaja iz prošlosti te osobe koji su za nju predstavljali veliku pretnju zdravlju i razvoju, narušavanje psihičkog ili fizičkog integriteta, a time i izrazito snažan distres. To mogu biti događaji u detinjstvu i mladosti u kojima je osoba bila žrtva nasilja, kao što su ponižavanja, premlaćivanja, seksualno zlostavljanje; ili je osoba bila samo prisutna u situacijama koje proizvode izrazit strah ili bol, kao što je na primer, požar u kući sa tragičnim posledicama za bližnje, posmatranje scena užasa, itd. Psihičku traumu odlikuje kombinacija snažnih neprijatnih emocija (straha, nemoći, ponekad i besa), nemogućnost valjane upotrebe intelektualnih sposobnosti, zakočenost ili dezorganizovanost u ponašanju, a sve to u situacijama iz sadašnjeg života koje su psihički traumiranoj osobi po nečemu slične kao traumatična situacija iz prošlosti.  Tu sličnost osoba obično dobro ili opšte ne zapaža svesno. Posebno su teške traume koje imaju poreklo u događajima iz ranog detinjstva jer deluju da se ličnost razvija nepravilno, osoba ih se nejasno ili uopšte ne seća, pa se posledice teško menjaju ili leče. Ponekad, pod izvesnim životnim okolnostima, traumatično iskustvo pojedinca može se u njemu preobraziti u doživljaj da se upotrebom nedozvoljene sile može kontrolisati svet u svrhu zadovoljenja ličnih potreba, što dovodi do toga da osoba postane i sama neko ko upražnjava nasilje nad drugim ljudima.

Osnovna i gruba podela psihičkih bolesti je podela na neuroze i psihoze.

Neuroze su grupa lakših duševnih bolesti kojima je zajedničko da osoba ima neki iracionalni strah i da je svesna da ima teškoće u životu zbog toga. Iracionalni strah znači da taj strah nije zasnovan na stvarnoj spoljašnjoj  pretnji, kao i da škodi životu osobe, za razliku od normalnog straha koji upozorava čoveka na realnu opasnost i pomaže da čovek opstane. Neurotična osoba je svesna svojih teškoća, ali ne može sama da se izbori sa njima. Biće opisane neke najpoznatije.

          Fobije pripadaju neurozama. Fobija je iracionalni strah od konkretnih pojava, situacija ili ljudi. Fobije nastaju putem emocionalnog uslovljavanja, što je oblik klasičnog uslovljavanja, kako je to pokazao ''eksperiment na malom Albertu'' koji je izveo Džon Votson. Fobija ima mnogo; neke poznate fobije su klaustrofobija ili strah od zatvorenog prostora; agorafobija ili strah od otvorenog prostora; itd.

          Anksioznost je neodređen iracionalni strah od budućih događaja. Anksioznost se za razliku od fobije čvrsto ne vezuje ni za šta konkretno. Ima više vrsta neuroza u čijem je centru anksioznost. Generalizovana anksioznost podrazumeva da osoba oseća napetost ili strah od svojih obaveza koje donosi budućnost, ali u toj meri, da je značajno onemogućena da postigne željeni stepen postignuća ili zadovoljstva. Ova bolest nastaje tokom detinjstva. Dete stiče iracionalni strah zahvaljujući okruženju u kom odrasta, uglavnom putem učenja po modelu (identifikacijom sa anksioznim roditeljem) ili klasičnim uslovljavanjem u kojem je dete naučeno da na misli o budućim događajima postane veoma napeto (kod roditelja koji su agresivni, vrlo strogi i uglavnom bez emotivne topline).

          Histerija ili konverzivna neuroza je vrsta neuroze koja se ispoljava kao različite telesne teškoće, kao što su glavobolje, ukočenosti pojedinih delova tela, celog tela ili kao disfunkcije čulne osetljivosti.  Nastaje u detinjstvu tako što frustrirano dete uči da ostvari svoje želje, tj. da dobije neko potkrepljenje od negovatelja, ukoliko ispolji nesposobnost ili neke lične poteškoće. Na taj način dete skreće pažnju na sebe i dobija brigu negovatelja.  Međutim, nije reč o glumi i laži (što bi se moglo pomisliti jer nema stvarnog organskog poremećaja ili oštećenja), već je osoba naučila nesvesni mehanizam koji emocije straha, patnje ili bola usled osujećenja potreba, zamenjuje (konvertuje) u telesni simptom (bol u glavi, stomaku, ukočenost delova ili celog tela, gubitak vida itd.).

          Opsesivno-kompulzivna neuroza je vrsta neuroze koja se ispoljava na dva načina: a) osoba nevoljno ponavlja neku radnju (ta radnja se zove kompulzivna radnja); b) osoba ima doživljaj da joj se nevoljno ponavljaju neke misli ili ideje, te misli ili ideje zovu se opsesije. Na primer, osoba je prinuđena da često pere ruke, ukupno oko 5 sati u toku 24 sata, a stalno joj se javljaju misli i ideje o zarazama koje vrebaju. Ovaj tip neuroze nastaje tako što je u prošlosti kompulsivna radnja, dok to nije bila, dovodila više puta do prijatnog olakšanja od neprijatnih ideja. Međutim, vremenom, radnja je postala prijatna sama po sebi i počela da bude učestala. Osoba je svesna problema, ali ne može da pomogne sama sebi.

          Psihoterapija je glavni oblik lečenja neuroza, a ponekad se u terapiji neuroza koriste i lekovi. Psihoterapiju čine komunikacija i unapred definisani postupci koji se odvijaju između psihoterapeuta i pacijenta. Ima mnogo vrsta psihoterapija, jer se svaka odnosi na samo neku određenu grupu mentalnih bolesti. Psihoterapiju rade psihoterapeuti. Psihoterapeuti su obično psiholozi ili psihijatri koji su posle fakulteta završili i dodatne edukacije iz određene vrste psihoterapije.

          Teške duševne bolesti nazivaju se psihozama. Sinonim za reč psihoza je ludost (ludilo). Sve psihoze imaju ove dve odlike: a) osoba gubi kontakt sa realnošću; b) osoba nema uvid da je bolesna. Dve glavne vrste psihoza su šizofrena psihoza i manično-depresivna psihoza.

          Šizofrena psihoza ili šizofrenija je grupa teških duševnih bolesti kojima je zajedničko rascep ličnosti. Rascep ličnosti znači da nema povezanosti emocija, misli i volje u celinu doživljavanja i ponašanja. Retko se dešava rascep ličnosti na krupne celine tako da ima dve ili više ličnosti u jednoj osobi. U sklopu ove bolesti mogu se ispoljiti sumanute ideje; na primer, osoba veruje da je progone tajne službe; ili da se u svetu kuje zavera protiv nje ili njenog naroda. Kod nekih šizofrenih osoba javljaju se halucinacije kao poremećaj opažanja; na primer, osoba vidi ili čuje nešto ili nekog, što zapravo ne postoji. Mišljenje šizofrenih osoba je rascepkano, rečenice imaju prekide, tkzv. blokove, posle kojih se započinju nove rečenice bez povezanosti sa prethodnim, što osoba ne shvata i kada joj se ukaže na taj blok; mišljenje gubi logiku i postaje sasvim konkretno-predstavno; javlja se povlačenje iz društva i opadanje želje za obavljanjem društvenih uloga kao glavni poremećaj volje. Ovo su samo neki simptomi šizofrenije, a ima ih puno; simptomi se kod većeg broja šizofrenih osoba javljaju samo u periodima napada bolesti –šizofrenim epizodama. U svakodnevici od drugih se razlikuju uglavnom po tome što su ravnodušni prema društveno poželjnom ponašanju, dok paralelno postoji nesklad između onoga o čemu govore i emocija koja bi to trebalo da to prate. Kod najvećeg broja šizofrenih osoba inteligencija ne propada.

          Manično-depresivna psihoza ređe obuhvata obe svoje faze (psihotični afektivno-bipolarni poremećaj), faze manije i faze depresije, koje se javljaju periodično, jer obično bolesna osoba doživljava samo jednu od te dve. Faza manije predstavlja patološki povišeno raspoloženje, što ovde znači da osoba bez povoda ima snažno osećanje sreće (euforija). Osoba govori puno i ubrzano, a mišljenje joj ne funkcioniše, jer pažnja ne traje dovoljno dugo ni na jednom  sadržaju. Osoba u fazi manije ne može da spava, niti da ispravno obavlja uobičajene dnevne aktivnosti. Često se javlja u ovoj fazi i precenjivanje sopstvene ličnosti, kao i razdraganost u kontaktu sa drugima. Javlja se opšti nestoj i velika, iracionalna potrošnja energije. Završava se kolapsom. Faza depresije obuhvata slabljenje apetita, poremećaje spavanja, slabljenje ili nestanak seksualnog nagona,  slabljenje želje za druženjem, nedostatak volje da se vrši rad ili da se uči, sporost u rešavanju problema, slabost pažnje, u svesti osobe su često ideje o sebi kao o nesposobnoj osobi, ili se osoba neopravdano samookrivljuje zbog prošlih neprijatnih događaja, učestalo se javljaju negativne emocije, dominira negativno raspoloženje koje boji celokupno doživljavanje osobe. Neretko postoje ideje o suicidu. Za razliku od normalne tuge koja je posledica realnog gubitka i koja služi da pasivizira osobu jedno određeno vreme dok se pribere i prikupi vlastitu mentalnu snagu, depresija kao bolest je praćena idejama o vlastitoj krivici ili nesposobnosti, ali te ideje su neutemeljene u stvarnosti, niti ih osoba preispituje sama ili uz pomoć bliskih osoba, pa tugovanje najčešće predugo traje. Na primer, u psihotičnoj depresiji osoba u svojim kasnim dvadesetim godinama života, samokrivljuje se zbog smrti svog dede (umro u dubokoj starosti), kome nije otišla da kupi cigarete u danu u kom je umro, jer je imala drugih obaveza.    

          Dominantni uzročni faktori psihoza mogu biti ili organski ili psihološki. Kada su ti uzroci organski, onda se one zovu propratne ili organske psihoze, a kada su ti uzroci psihološki imaju naziv funkcionalne ili endogene psihoze. Kod propratnih psihoza, psihoza je pre svega posledica oštećenja mozga koje je nastalo usled primarne bolesti. Kod endogenih (funkcionalnih) psihoza postoji kombinacija faktora: spoljašnji podsticaji u vidu negativnih uslova života ili postojanje traumatičnih događaja, uz genetsku ranjivost (genetski nasledna disponiranost) osobe. Lečenje psihoza obuhvata psihoterapiju, socioterapiju, terapiju lekovima, i dr. po potrebi.

          Postoje pojedinci koji imaju odstupanja od merila duševnog zdravlja koja su stalno prisutna, a ta stanja nemaju nastanak, tok i posledice kao bolesti. Stanja u kojima ličnost uobičajeno funkcioniše tako da odstupa od nekih merila zdravlja nazivaju se poremećajima ličnosti. Ovi poremećaji u literaturi se nalaze pod terminima: psihopatije, narcistički, granični i drugi slični poremećaji, a svima je zajedničko poremećen odnos prema sebi, prema radu i prema drugima (drugim rečima, postoje problemi u moralno-voljnoj sferi ličnosti, tj. karakteru čoveka). Ova stanja su proizvod nepravilnog razvoja ličnosti usled jačeg uticaja rizičnih faktora nego protektivnih faktora razvoja.

Psihopatija je reč koja se koristi za poremećaj ličnosti koji ima dve glavne odlike: prvo, osoba nema razvijene moralne osobine, ima nedostatak empatije, pa ne oseća krivicu ni kajanje kada svojim ponašanjem proizvede bol, strah ili patnju kod drugih ljudi; drugo, osoba neadekvatno kontroliše svoje trenutno doživljene potrebe i emocije, tako da je sklona ispadima i nepoželjnim ponašanjima. Iz ovih ključnih osobina proizilaze i ove: psihopate su sklone sukobima sa drugim ljudima, kršenju zakona, jer nastoje da im potrebe budu zadovoljene odmah i po cenu tuđe nesreće; psihopate sopstvene emocije prazne bez ikakvog obzira prema drugim ljudima; psihopate neretko burno reaguju na beznačajne povode; psihopate nisu dobra intimna podrška drugim ljudima; psihopate ujedno teško uče jer ne podnose odricanja i odlaganja trenutnog zadovoljenja nagona. Psihopatija je istorijski zastareo termin, danas se navedene njene odlike nalaze u okviru pojma antisocijalni poremećaj ličnosti. Ukoliko se jave u mladosti pojedinca, navedeni pokazatelji čine poremećaj ponašanja u adolescenciji.

Neretko, poremećaji ličnosti obuhvataju sadizam, mazohizam i destruktivnost. Sadizam se ispoljava kao zadovoljstvo u maltretiranju i mučenju drugih osoba, a mazohizam kao zadovoljstvo u mučenju samog sebe. Destruktivnost obuhvata zadovoljstvo u razaranju materijalnih dobara. Neretko osobe koje imaju psihopatiju i slične poremećaje ličnosti postaju članovi nasilnih sekti ili nasilnih društvenih grupa (na primer, grupe huligana), svesno prihvatajući njihova uverenja, a manje svesno, da bi mogli da zadovolje svoje nakaradne potrebe sadističkog i destruktivnog tipa.

Granični poremećaj ličnosti je izraz kojim se označava stabilno nestabilan i nepravilan odnos prema sebi, radu i drugima. U odnosu prema sebi osoba sa graničnim poremećajem ličnosti ima: stalne promene slike o svojim psihičkim osobinama, ciljevima i vrednostima, postoje velike promene u samopoštovanju na povode koji nisu proporcionalni tim promenama (od prevelikog cenjenja svojih sposobnosti to potpunog nipodaštavanja svojih potencijala), česte su promene raspoloženja; postoji upražnjavanje rizičnih ponašanja u najmanje dve oblasti života (rizično seksualno ponašanje, droga, kocka, krađe itd.). U odnosu prema drugima osoba slabo kontroliše svoje emocije, posebno slabo reguliše bes; slično kao i prema sebi, sklona je da ima stabilno nestabilnu sliku o drugim osobama, koja varira od neopravdano prevelikog cenjenja do neopravdano preteranog nipodaštavanja. Osoba reaguje burno na svaku kritiku svog rada ili ponašanja. U odnosu prema učenju ili profesionalnom radu osoba je često demotivisana, manje uspešna, manje vešta nego što bi mogla da bude da kapacitet za učenje nije narušen. Ima neretko doživljaje besmisla ili praznine.

Narcistički poremećaj ličnosti se odlikuje neopravdanim i nestabilnim osećanjem velikog sopstvenog značaja, preuveličanom snagom svojih sposobnosti i ličnosti u celini (''grandiozni self'').  Ove osobe imaju stalnu potrebu za divljenjem drugih. Ukoliko divljenje izostane imaju osećanje sopstvene bezvrednosti. Imaju manjak empatije kao i osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti, ali su tako socijalizovane, da se to kod njih ne primećuje tako lako kao kod psihopata. Imaju često doživljaj da su predodređeni za velika dela. Često vole da se pred drugima eksponiraju, samo da budu posmatrani jer to im donosi zadovoljstvo samo po sebi (egzibicionističke potrebe). Neretko ispoljavaju nadmenost i arogantnost. Imaju eksploatatorski ili parazitski odnos prema okolini. Neretko misle da su ''iznad pravila'' i ''iznad drugih ljudi'', jer su ''predodređeni za više ciljeve''. U učenju i poslu ovakve osobe doživljavaju često monotoniju i nezainteresovanost; manje su profesionalno kompetentne nego što bi mogle biti, jer im sticanje znanja i veština, kao i njihovog ispoljavanja, ometaju stavovi nesamokritičnosti, nedovoljnog zalaganja i često nedovoljnog udubljivanja u materiju. Kada dožive neuspeh ili dođu do uvida da su ranjivi i ''obični'' kao i većina ljudi, dožive krah samopoštovanja, pa mogu da zapadnu i u depresiju.

Korišćena literatura:

Divac-Jovanović,M., Švrakić, D., (2016), Granična ličnost i njena različita lica. Beograd, Clio

Morić-Petrović, S., (1982), Psihijatrija. Beograd: Nolit

Stojiljkovic, S., (1979). Psihijatrija sa medicinskom psihologijom. Beograd, Medicinska knjiga