U ovom tekstu upoznaćete se sa sledećim temama:
II Dve vrste podataka u psihologiji
III Najvažnije tehnike psiholoških istraživanja
U prethodnom tekstu
videli smo da je jedna od neophodnih komponenti nauke – metodologija. Reč metod
vodi poreklo od starogrčke reči methodos koja je
nastala od reči meta i hodos, što zajedno znači način dolaženja
do cilja, ili razmatranje puta, pogled na put do nekog cilja. Metodologija nauke
se odnosi na izučavanje i stvaranje načina dolaženja do istine o pojavama koje
su predmet proučavanja nauke (method + logos, ili bukvalno - nauka o metodu).
Pre pojave psihološke
nauke važni pokušaji razmatranja psihičkih fenomena (pojava) postojali su,
između ostalog, u filozofiji i medicini.
Filozofi su se još od
antičke Grčke bavili pitanjima poput: kakvo saznanje je moguće i koji su uslovi
saznanja (gnoseološka pitanja), kako treba valjano izvoditi zaključke (pitanja
logike), šta predstavlja suštinu moralnih motiva, ciljeva i delanja (pitanja etike), šta je lepota, šta je suština umetnosti
(pitanja estetike); šta je suština ljudskog bića (filozofska antropologija),
kao i mnoga druga.
Filozofska razmatranja
su uzimala u obzir uslove čovekovih zapažanja, misli, osećanja i motiva, ali su
manje prihvatala da opažanja, misli, osećanja i motivi budu predmet ispitivanja
sami po sebi, baš onako kako se javljaju kod pojedinca. Postavljanje pitanja i
davanje umnih odgovora, kako to rade filozofi, nije bio adekvatan način da se
ispitaju psihičke pojave. Za tako nešto bilo je potrebno ispitati psihičke
pojave u njihovom pojavnom, iskustvenom obliku, za šta niko do XIX veka nije stvorio
naučne metode. Takve nove naučne metode bi podrazumevale empirijska
istraživanja psihičkih fenomena, analogno kao što se fenomeni prirode ispituju
u biologiji, fizici ili hemiji.
S druge strane, lekari
su tokom XVIII i početkom XIX veka počeli da humanije tretiraju pacijente koji
su imali duševne poremećaje (polako se počela razvijati psihijatrija). Pre ovog
perioda, pretežno se smatralo da su duševne bolesnike obuzeli demoni, pa su
bili mučeni i kažnjavani za grehe. Medicinari su sve bolje uočavali da se
tadašnjim medicinskim instrumentima ne mogu izmeriti ili ispitati pojave ili
problemi duševnog života (pojave psihičke stvarnosti). Slobodno govoreći, stetoskopom
se mogu čuti srce i pluća, ali ne i duša. Dakle, ni medicinari nisu imali
načina da pristupe problemima i pojavama psihičke stvarnosti.
U takvim okolnostima, u
drugoj polovini XIX veka pojavilo se više poznatih naučnika koji su uveli
novitete u način proučavanja psihičkih fenomena. Kao najpoznatija sila u drugoj
polovini XIX veka istakao se psihološki pravac koji je stvorio Vilhem Vunt
(1832-1920), u kojem su proučavanja psihičkih fenomena vršena na osnovu metoda
koji se zvao sistematska eksperimentalna introspekcija. Vunt je 1879. godine u
Lajpcigu osnovao prvu psihološku laboratoriju u svetu, te se ova godina uzima
kao godina rođenja psihologije kao nauke. U istraživanjima Vunta i njegovih
sledbenika svest se uglavnom izjednačava sa pojmom psihičke stvarnosti, a ona
se po njegovom učenju može razložiti na najsitnije delove koji čine osećaji kao
najprostiji čulni utisci. Takva analiza se može postići u eksperimentalnim
uslovima gde ispitanici koji su stimulisani određenim dražima, sagledavaju
svoje doživljaje na unapred utvrđen način. Vuntovom metodom su se uglavnom ispitivali
neki problemi u oblasti svesti, opažanja i pažnje.
Međutim, drugi psiholozi
su uočavali da je to samo mali segment psihičke realnosti i veoma su kritikovali
shvatanje Vunta prema kojem složenije psihičke fenomene nije moguće naučno
ispitivati. Vremenom su psiholozi pronalazili i načine da istraže složenije
pojave u okviru pitanja koja se tiču mišljenja, učenja, pamćenja, emocija,
motiva, stavova, vrednosti i drugih psihičkih pojava koje se ispoljavaju kroz doživljavanje i ponašanje. Nastali su različiti škole i
pravci u okviru psihologije za koje je bilo karakteristično da proučavaju
određene kategorije psihičkih pojava, određenim metodama, stvarajući poseban
jezik i teorije. To su bile psihološke škole i pravci pod sledećim imenima:
bihejvioralna psihologija (bihejviorizam), geštalt psihologija, psihoanalitička
psihologija (psihoanaliza), humanistička psihologija i brojne druge.
Treba zapaziti da je za
nastanak psihologije, pojava eksperimentalnog metoda za proučavanje pojava
psihičke stvarnosti bila ključna.
Metod psihološkog istraživanja
predstavlja način organizovanja celokupnog istraživanja neke psihičke pojave
ili problema. Naučno istraživanje neke pojave ili problema je kreativni posao
koji se sastoji iz više faza:
1) faza pripreme koja obuhvata određenje
problema, informisanje o prethodnim proučavanjima problema, prethodnim nalazima
i znanjima;
2) faza projektovanja istraživanja, tj. izrade nacrta istraživanja
u kojem se navodi teorijski i praktični značaj proučavanja određene pojave ili
problema, a posebno ističe opisivanje metoda istraživanja,
3) realizacija
ispitivanja – prikupljanje podataka o problemu;
4) obrada podataka i analiza
rezultata;
5) pisanje različitih oblika izveštavanja naučne, stručne i
celokupne javnosti o sprovedenom istraživanju u kojem se: prikazuju faze
istraživanja, rezultati tumače, povezuju sa prethodnim znanjima, navode
posledice istraživanja.
Ranija podela metoda psiholoških istraživanja bila
je na objektivne i subjektivne metode, prema vrsti podataka koji se dobijaju ispitivanjem
subjekata. Za psihologiju je karakteristično da ispitanici, tj. subjekti ispitivanja,
saopštavaju svoje iskustvo (introspekcija - samoposmatranje), ili se podaci
dobijaju nekim oblicima sistematskog posmatranja ponašanja subjekata. Metoda
gde je glavna tehnika prikupljanja podataka introspekcija, nazivana je subjektivnom
metodom, a gde je sistematsko posmatranje – objektivnom metodom. Međutim, s obzirom da svaka naučna metoda mora biti postupak
ispitivanja koji ima svojstvo objektivnosti, ovakva podela izaziva konfuziju i
neće nadalje biti korišćena.
Objektivnost naučne
metode podrazumeva da su postupci ispitivanja pojave toliko precizno
definisani, tako da se od strane bilo
kog istraživača ispitivanje može ponoviti i dobiti isti rezultat, pod uslovom
da se ispitivana pojava nije promenila tokom vremena.
Bolja podela metoda
istraživanja nastala je na osnovu kontrole uslova u kojima se javlja problem
koji interesuje naučnike. U psihologiji razlikujemo dve kategorije metoda:
eksperimentalni metod (eksperiment, ogled, opit, pokus) i sistematsko
neeksperimentalno istraživanje.
U istraživanju nekog
psihološkog problema putem opita razlikujemo pojavu čije odlike ispitujemo i
nju određujemo zavisnom varijablom (Y). Pojavu čije delovanje na zavisnu
varijablu ispitujemo, definišemo nezavisnom varijablom (X). Sve uslove za koje
smatramo da mogu delovati na zavisnu varijablu, a čije delovanje na zavisnu
varijablu nam nije u fokusu ispitivanja, definišemo kontrolnim varijablama
(K). Obično se problem ispitivanja može
izraziti: kako X deluje na Y, nezavisno od K ili pak zavisno od K u složenijoj
varijanti - da li se ispituje zavisno ili nezavisno od K, zavisi od toga šta je postavljeno kao cilj istraživanja.
Za sve eksperimente je
karakteristično da se pojava ili problem koji se proučava izaziva u kontrolisanim uslovima. Ti
uslovi su sistematski kontrolisani od strane istraživača - eksperimentatora. Veličinom
nezavisnih i kontrolnih varijabli upravlja eksperimentator. Da li veličina
nezavisne varijable deluje na veličinu ili kvalitet zavisne varijable, pitanje
je koje eksperimentatora veoma interesuje. Na bazi eksperimenta mogu se okriti
uzročno-posledični odnosi između nezavisne i zavisne varijable, što je prednost u odnosu na neeksperimentalni metod. Međutim, sporno je koliko nalazi dobijeni
eksperimentom važe u uslovima realnog života.
Zamislimo
sledeći problem - interesuje nas da li na samostalno učenje đaka (učenje kod
kuće) deluje prisustvo muzike dok uče.
Ako
želimo da ovaj problem ispitamo eksperimentom, možemo za ispitivanje uzeti dve
grupe učenika koje smo ujednačili prema školskom uspehu (K1) i inteligenciji
(K2). Stavićemo ih u dve odvojene učionice u kojima će fizičko-klimatski uslovi
(K3) biti identični. Daćemo im da uče svakom jedan list, za obe grupe identičan
materijal– skup besmislenih slogova (K4), jer treba da svima bude materijal za
učenje jednako nepoznat. Vreme učenja (K5) za obe grupe mora biti jednako, na
primer, jedan sat. Sva svojstva koja moraju biti identična ili makar približno jednaka
u obe grupe predstavljaju kontrolne varijable (ovde je to K1, K2, itd.).
Jednoj
grupi dok uči će biti pušten zvuk kao element muzike, određenom jačinom, dok će
druga grupa raditi u tišini. Grupa kojoj se pušta zvuk naziva se
eksperimentalnom grupom, dok je zvuk eksperimentalni faktor; da bi izbegli
mogućnost da su se neki ispitanici već navikli na određeni tip muzike (K6),
umesto celih pesama pušta se jedan zvuk, na primer, ton SOL određenom jačinom
(X).
Odmah
po svršetku učenja, zadajemo test u kojem proveravamo koliko su obe grupe
naučile, potom, nalazimo prosečne vrednosti postignuća u svakoj grupi i
poredimo prosečne rezultate grupa.
Uočite: element muzike – ton Sol, koji smo puštali jednoj grupi je
nezavisna varijabla ili eksperimentalni faktor (X). U ovom primeru znanje koje
učenici pokažu na testu neposredno posle učenja je mera efikasnosti njihovog
učenja kao zavisna varijabla (Y).
U okviru metode
sistematskog neeksperimentalnog istraživanja pojave koje su predmet ispitivanja
nastaju i menjaju se u prirodnom okruženju (tj. na njima svojstven način), a istraživač
ih samo ispituje nekom od tehnika prikupljanja podataka. Istraživač ne stvara
ili ne kontroliše kontrolne i nezavisne varijable kao u eksperimentu, već samo
registruje postojanje i veličinu pojava koje su predmet ispitivanja. Pojava
koja je u fokusu istraživačevog interesovanja u ovom metodu definiše se obično
pod nazivom kriterijumska varijabla (ili samo kriterijum) i ona odgovara
zavisnoj varijabli u eksperimentu, dok pojava za koju istraživač pretpostavlja
da je sa njom u značajnoj vezi određuje se kao prediktorska ili inicijalna
(početna) varijabla ili samo prediktor. Prediktor odgovara nezavisnoj varijabli
u eksperimentu. Pošto u ovom metodu istraživač ne kontroliše pojave već samo
prikuplja podatke o njima, umesto izraza kontrolne varijable koristi se ponekad
izraz kovarijantne varijable. Varijable koje kovariraju sa kriterijumom menjaju
se zajedno sa kriterijumom po jednoj od dve moguće pravilnosti: smer premene kovarijantne
varijable je istog smera sa kriterijumskom varijablom (na primer, sa većim
vrednostima kovarijantne varijable raste i vrednost kriterijumske varijable),
ili je suprotnog smera (na primer, manje vrednosti kovarijantne varijable prate
veće vrednosti kriterijuma). To znači da su kovarijatne varijable možda u odnosu
međuzavisnosti sa kriterijumskom varijablom. Odnos međuzavisnosti između varijabli,
tj. pojava koje one reprezentuju, podrazumeva da one međusobno deluju jedna na
drugu.
Sistematskim neeksperimentalnim istraživanjem otkrivaju se veze između pojava u realnom okruženju, što je prednost ovog
metoda. Međutim, na osnovu nalaza koji su dobijeni ovom metodom ne može se
pouzdano znati u kojoj meri jedna pojava utiče na drugu, ne može se proizvesti
znanje o uzročno-posledičnim odnosima, već samo o povezanosti između pojava.
Navedeni
problem delovanja prisustva muzike na samostalno učenje učenika dok uče, možemo
ispitati metodom sistematskog neeksperimentalnog istraživanja. Ova metoda može
podrazumevati sledeći postupak: odabrali smo skup učenika čiji roditelji imaju
približno jednako obrazovanje, porodice su im približno jednakog materijalnog
stanja; za svakog učenika napravimo listu sa pitanjima, da li kada uči, uči uz
puštenu muziku ili bez muzike. Potom, kao meru uspešnosti samostalnog učenja
ispitanika u svome domu, uzimamo u obzir uspeh u školi, pa za svakog učenika u
knjizi evidencije obrazovno-vaspitnog rada (''dnevniku odeljenja'') nađemo koji
školski uspeh, tj. prosek ocena je svaki ispitanik ostvario na poslednjem
klasifikacionom periodu (polugodištu, tromosečju ili sl.) i to takođe
pribeležimo u listu za svakog ispitanika. Kada to uradimo, razdvojimo prikupljene
listove u dve kategorije ispitanika (učenika), u jednu koja nosi naziv ''oni
koji uče sa muzikom'' i drugu kategoriju ''oni koji uče bez muzike''. Potom za obe kategorije sračunamo aritmetičku
sredinu njihovih školskih uspeha i uporedimo, pa vidimo koja grupa ostvaruje u
proseku bolji uspeh. U ovom slučaju kao prediktorsku varijablu (nezavisnu
varijablu) uzeli smo odgovor ispitanika na pitanje da li uči sa muzikom ili bez
nje; kao kriterijumsku (zavisnu) varijablu tretirali smo školski uspeh kao
pokazatelj uspešnosti njihovog individualnog učenja. Kao kovarijantne (kontrolne)
varijable tretirali smo: približnu jednakost obrazovanja roditelja i
materijalnog statusa porodice, jer to su varijable koje mogu biti u vezi sa efikasnošću
učenja kod kuće, koje predstavlja u ovom slučaju školski uspeh učenika. Kovarijantne
varijable nam ovde ukazuju da će nam nalazi dobijeni istraživanjem važiti za
učenike sa datim obrazovanjem roditelja i datim porodičnim materijalnim
statusom.
U ova dva gruba primera lako se
uočava da realnost naučnog istraživanja koja je predstavljena varijablama, nije
isto što i sama stvarnost koja se sastoji od realnih pojava. Takođe, postoje i
drugi metodološki nedostaci i ograničenja. Pored toga što nije savršena, nijedna
naučna metoda nije dovršena.
U prvom slučaju - u primeru za eksperiment,
problem uticaja slušanja muzike na učenje dok se uči, pretočen je u delovanje
tona Sol na efikasnost u upamćivanju besmislenih slogova; dok je u drugoj
metodi, tj. u sistematskom neeksperimentalnom ispitivanju, samostalno učenje
đaka poistovećeno sa njihovim školskim uspehom. Međutim, školski uspeh nije
samo rezultat učenja, na njega deluje i motivacija za učenje, odnos
učenik-profesor, kao i mnogi drugi faktori, nevezano sa prirodom samog učenja. Takođe,
s druge strane, muzika nije samo nota Sol. Može se desiti stoga, da potpuno
isti ispitanici budu u jednom i drugom istraživanju, a da nalazi eksperimenta
ukazuju da bi muzika mogla da ometa učenje, a nalazi dobijeni metodom sistematskog
neeksperimentalnog istraživanja bi mogli ukazivati da muzika pomaže učenju! To
bi bio slučaj kod onih učenika koji imaju neki svoj tip muzike dok uče, koja ublažava tenziju učenika; stekli su
mogućnost da njihovo učenje deluje na njihovo slušanje muzike, tako da se ona
ne čuje kao nešto ometajuće. Pa ipak, nalazi koji se dobijaju ovim
istraživanjima su značajni jer govore o jednom delu prirode đačkog učenja, ali
se istraživanje ne završava. Naučno istraživanje i naizgled jednostavnih pojava predstavlja traganje bez kraja, koje
je umnogome uslovljeno motivima istraživača, tj. pitanjem šta on želi da
otkrije i čemu će mu poslužiti dobijeni podaci i znanja.
Podaci koji se dobijaju
u psihološkim istraživanjima mogu biti: 1) podaci dobijeni introspekcijom; 2)
podaci dobijeni nekim oblikom sistematskog posmatranja.
Sinonim reči
introspekcija je samoposmatranje (lat. introspicere – unutra posmatrati).
Samoposmatranje se dešava na primer, kada osoba saopštava kako se osećala i šta
je doživljavala u nekoj određenoj situaciji, opisujući svoja osećanja, misli,
želje i sl.. Introspekcija postoji jedino u psihološkom istraživanju. Sistematsko
posmatranje se uglavnom odnosi na unapred definisano registrovanje reakcija, postupaka
ili odlika ponašanja ispitanika. Takvo posmatranje se unapred dovoljno precizno
planira, upotrebljavaju se obično instrumenti da se odrede frekvencije ili
odlike ponašanja koje se posmatraju kod ispitanika, određuje se i vremenska
dinamika posmatranja. U ovakvom posmatranju se mogu koristiti ček liste,
protokoli posmatranja, skale procene ili elektronska sredstva, kamere, računari
sa pratećim softverom.
Ponekad se koristi i
sistematsko posmatranje gde se ne definiše detaljno unapred šta će se
posmatrati, već se ponašanje kao događaj beleži u celosti putem zapisnika, ili
snimaka u nekom elektronskom formatu (audio-vizuelnom, audio, i dr.). To je
tkzv. nestrukturirano posmatranje kome je obično cilj prikupiti što više
podataka o pojavi. U njega istraživač naknadno unosi smisao i povezanost
podataka, pa posmatranje može da ima više faza.
Kada je reč o naučnom
posmatranju, već govorimo o tehnikama za prikupljanje podataka. Tehnike psihološkog istraživanja su pojedini
postupci u toku istraživanja bez kojih faze naučnog istraživanja ne bi mogle
biti realizovane. Obično se govori o: a) tehnikama za
prikupljanje podataka i b) tehnikama za obradu i analizu podataka. Tehnike za
obradu i analizu podataka su uglavnom tehnike matematike ili statistike.
Što se tiče tehnika za
prikupljanje podataka, tj. psiholoških instrumenata, svaki čovek treba da poznaje
osnovne informacije o: 1) psihološkom intervujuu, 2) psihološkom upitniku, 3)
psihološkom testu, 4) sistematskom posmatranju ponašanja.
Psihološki intervju
predstavlja prikupljanje podataka usmenim putem, tj. razgovorom. Psihološki
intervju je uvek u određenoj meri unapred pripremljen. To znači su teme, ili
čak i sva pitanja, spremna pre susreta sa ispitanikom, kao i da se prethodnim
ispitivanjem proverilo da se pitanja odnose na pojave ili probleme koji su
predmet isptivanja.
Psihološki upitnik
predstavlja postupak prikupljanja podataka tako što ispitanici odgovaraju
pismeno na pitanja ili druge slične zahteve. Stvaranje psihološkog upitnika
podrazumeva istraživanje u kojem se proveravaju najmanje dve odlike niza
pitanja koji u početnoj verziji upitnika postoje: a) da li se pitanja odnose
na predmet ispitivanja, tj. da li je
upitnik valjan; b) da li se tokom vremena rezultati na upitniku ne menjaju bez
da se promenio predmet merenja, tj. da li je upitnik pouzdan. Psihološkim upitnikom
se obično ispituje koliko je neka psihička pojava izražena na uzorku koji reprezentuje
neku populaciju, ali ne i koliko je neka pojava izražena kod pojedinca koji je
upitnik radio.
Za razliku od upitnika,
psihološki test predstavlja psihološki instrument za prikupljanje podataka o
psihičkim pojavama u pojedincu (koji je test radio). Psihičke pojave koje
psihološki testovi mere mogu biti intelektulne i druge psihičke sposobnosti,
osobine ličnosti ili znanja, pa tako postoje: 1) testovi sposobnosti, 2) testovi
ličnosti i 3) testovi znanja.
Za psihološke testove
karakteristično je da su konstruisani na osnovu obimnog, prethodnog istraživanja u kojem se
ispituje da li niz zadataka ili pitanja od kojeg je test sačinjen, ima sledeće
osobine:
a) valjanost, ova
osobina ukazuje koliko se pitanja odnose na psihičke pojave koje su predmet
istraživanja; ukoliko test ima dobru valjanost (validnost) to znači da
rezultati koje je pojedinac dobio na testu, dobro opisuju njegove psihičke
pojave i ponašanje koje test meri;
b) pouzdanost – ova
osobina ukazuje da će posle izvesnog vremena u ponovljenim testiranjima
rezultati biti približno isti, osim ukoliko se pojava koja se ispituje nije
zaista promenila;
c) diskriminativnost,
ova osobina predstavlja odgovor na pitanje da li se ispitanici razlikuju prema
rezultatima na testu onoliko koliko se zaista razlikuju prema psihičkim
pojavama koje test meri, ukoliko je test diskriminativan onda rezultati na
testu dobro odražavaju razlike među ljudima u pogledu psihičkih pojava koje test
meri;
d) objektivnost, ova
osobina se odnosi na sledeće: postupak zadavanja testa, rada ispitanika na
testu, ocenjivanja odgovora i bodovanja, treba da je tako precizno definisan da
ga svaki istraživač na identičan način može koristiti.
Za razliku od upitnika,
test je zahvaljujući mnogo složenijoj konstrukciji, normiran i baždaren.
Normiranost testa znači da postoje pravila svrstavanja ispitanika u kategorije
prema postignuću na testu. Istraživanje na bazi kojeg se test konstruiše podrazumeva
nalaženje statističkih mera koje opisuju koliko je osobina koju test meri
izražena u populaciji. U tom smislu, osnovna statistička opisna mera je
prosečna vrednost. Postoje obično najmanje tri kategorije u koje se može
svrstati rezultat ispitanika: interval proseka; intervali iznadproseka i
ispodproseka. Broj bodova koji ispitanik dobije na testu zove se sirovi skor, on
se po utvrđenom matematičkom pravilu transformiše u standardizovani skor i potom u neku
od kategorija koju test obuhvata (sinonim za reč pravilo je reč norma, otuda
reč normiranost). Baždarenost testa je blisko povezana sa normiranošću, označava da
skala na kojoj se rezultat ispitanika i sam ispitanik smešta prema transformisanim, standardizovanim skorovima u određene kategorije, ima precizno definisane podeoke ili stepene. Složeni postupak koji
se zasniva na istraživanju svojstava niza pitanja ili zadataka koji će činiti
psihološki test, radi utvrđivanja valjanosti, pouzdanosti, diskriminativnosti i
objektivnosti tog testa, kao i normi testa, naziva se standardizacija
testa. Standardizovani testovi imaju
svojstva koja smo upravo navodili.
O sistematskom
posmatranju je već bilo reči, pa nećemo ponavljati. Treba reći da psihološki
intervju i sistematsko posmatranje, kao instrumenti za prikupljanje podataka,
takođe mogu proći proces standardizacije. Zato se u psihologiji koristi i izraz
standardizovani merni instrumenti. Standardizovani merni instrumenti
omogućavaju nekom konkretnom ispitaniku da dobije znanje o tome gde se nalazi u
odnosu na populaciju kojoj pripada, u pogledu razvijenosti osobina koje ti
instrumenti ispituju. Ovi instrumenti se ispitanicima zadaju samo kada postoji
opravdana svrha, a obično svrha im je predviđanje ponašanja ispitanika u nekim bitnim
životnim situacijama (uspešnost na željenom školovanju, prilikom izbora
kandidata za neko zanimanje, itd.).
Rezultati psiholoških testova nisu apsolutno tačni i uvek postoji veća ili manja greška merenja. Na veličinu te greške obično utiču uslovi u kojima se obavlja testiranje i trenutno psiho-fizičko stanje pojedinca koji test radi. Međutim, ako
je čoveku za dobro upoznavanje drugog čoveka potrebno toliko vremena koliko im treba
da zajedno tokom života potroše džak soli, psihologu koji u radu sa svojim klijentom primenjuje standardizovane merne
instrumente, taj džak se svodi na vrh kafene kašičice.
Korišćena literatura:
Dragičević, Č.
Tenjović, L. (2001). Statistika za
psihologe sa priručnikom za vežbe. Beograd, Centar za primenjenu
psihologiju
Fajgelj, S. (2009). Psihometrija, metod i teorija psihološkog
merenja. Beograd, Centar za primenjenu psihologiju
Kostić, P. (2007). Psihometrija - Konstrukcija, rekonstrukcija
i korišćenje psiholoških testova. Beograd, Nezavisna izdanja
Radonjić, S.
(1994). Uvod u psihologiju. Beograd,
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Todorović, D. (2008). Metodologija psiholoških istraživanja.
Beograd, Centar za primenjenu psihologiju
Vilig, K. (2016). Kvalitativna istraživanja u psihologiji.
Beograd, Clio
