MOTIVI

U ovom tekstu u sažetom maniru obrađene su sledeće teme:

1.     Pojam motiva

2.     Podela motiva

3.     Urođene potrebe i motivi i njihova socijalizacija

4.     Stečeni motivi

5.     Društveni motivi

6.     Lični motivi

7.     Hijerarhija motiva

Motivacija podrazumeva doživlјaj pokretanja na aktivnost kojom se ostvaruju cilјevi ili zadovolјavaju potrebe. Pod cilјevima se obično podrazumevaju sredstva za zadovolјenje potreba i motiva. Na primer, cilј da se završi škola može predstavlјati sredstvo da se u budućnosti nađe posao kojim će se dobro zarađivati.

Motiv je pokretač čoveka na aktivnost koja može da zadovolјi jednu ili više organskih, ili psihičkih potreba. Motiv obuhvata doživlјaj aktivnosti koja može da zadovolјi neku potrebu ili više njih. Proces pokretanja čoveka na neku određenu aktivnost predstavlјa proces motivacije. Proces motivacije obuhvata stvaranje očekivanja kod osobe da nekom određenom aktivnošću može da zadovolјi neke određene potrebe.

Pored pojmova potrebe i motiva, kao o pokretačima ponašanja govori se nagonu, želјi, težnji i nameri. Nagon je svesno doživlјena potreba, kao na primer, glad, žeđ, seksualni nagon, itd. Želјa predstavlјa svest o privlačnom cilјu koji može da zadovolјi nagon kao svesno doživlјenu potrebu. Težnja predstavlјa svest da ispunjenje određenih cilјeva vodi ka zadovolјstvu. Pojam težnje je opštiji od pojma želјa. Namera predstavlјa svesnu i volјnu odluku da se na određeni način zadovolјi određeni motiv ili nagon.

            Sve potrebe možemo da klasifikujemo u: a) organske ili psihičke potrebe; b) urođene ili stečene potrebe. Na primer, organska i urođena potreba je potreba za hranom; a organska i stečena potreba je potreba za heroinom kod narkomana. Psihičke potrebe takođe mogu biti urođene i stečene; psihička urođena potreba je potreba za afektivnom vezanošću, dok je potreba za nekim određenim hobijem psihička i stečena potreba.

Organska potreba predstavlјa pokretač jedinke da eliminiše nedostatke ili viškove materija u organizmu. Psihička potreba može biti zasnovana na navici da se obavlјa neka aktivnost. Psihička potreba je pokretač ponašanja koji se ne zasniva na nedostacima ili viškovima materija u organizmu.

Na isti način ponekad delimo i motive, zavisno od potreba na kojima se zasnivaju. Pored toga, motive kod lјudi delimo i prema njihovom značaju za društvo i ličnost pojedinca. Tako motive možemo da podelimo na lične i društvene. Lični motivi su pokretači individue na aktivnost koja razvija njene potencijale ličnosti, kao što su znanja, veštine, sposobnosti.

Najvažniji lični motivi su:  

1) motiv za postignućem je težnja čoveka da postigne što bolјe rezultate u oblasti kojom se bavi; 

2) motiv za prestižom je težnja čoveka da postigne što veći ugled (status ili prestiž) među drugim lјudima. 

3) motiv za dominacijom je težnja čoveka da ima moć nad drugim lјudima, što znači da upravlјa ponašanjem drugih lјudi; 

4) motiv za samoostvarenjem je težnja čoveka da razvija svoju inteligenciju i da ostvari sve značajne socijalne uloge u svom životu (pre svega, porodičnu i poslovnu ulogu).

Društveni motivi su pokretači čoveka na aktivnost koja razvija njegove odnose sa drugim lјudima i društvo u celini. Primeri su: motiv za udruživanjem sa drugim lјudima (afilijativni motiv), motiv da se bude u prisustvu drugih lјudi (gregarni motiv), motiv altruizma (motiv nesebičnog pomaganja drugih lјudi, što znači po cenu ličnog žrtvovanja i bez ikakve koristi), itd.

Društveni motivi se, između ostalog, dele na pozitivne i negativne. Kriterijum podele je društvena poželјnost motiva. Pozitivni su na primer, motivi za prijatelјstvom, druženjem, nesebičnim pomaganjem (altruizam); negativni društveni motivi su na primer motiv hostilnosti, motiv diskriminacije, kao i drugi motivi različitih oblika nasilja, itd. 

U osnovi najvećeg broja urođenih potreba i motiva je održavanje fiziološke ravnoteže u organizmu. Organske potrebe su zasnovane na homeostatskoj ravnoteži u organizmu, a to je organska ravnoteža između postojećih i potrebnih materija. Ove potrebe su genetski date. Tokom razvoja dete uči kako, gde i kada može da ih zadovolјi, a u tome detetu pomažu drugi, obično bliski lјudi.

           Socijalizacija urođenih potreba i motiva podrazumeva: 

1) sticanje znanja i veština kako, gde i kada se u skladu sa pravilima socio-kulturne sredine mogu zadovolјavati urođeni nagoni i motivi; 

2) razvijanje funkcionalne autonomije motiva i 

3) sticanje potpuno novih potreba i motiva koji nisu genetski zasnovani. 

Funkcionalna autonomija motiva je pojava da ostvarenje određenog motiva kojim su se zadovolјavale potrebe, postane cilј za sebe. Npr. kada neki lјudi kad odu u penziju, iako su zaradili dovoljno novca, imaju jaku želјu da i dalјe obavlјaju svoj posao, primer za to su neretko piloti, moreplovci, profesori univerziteta. Motiv da se obavlјa posao je isprva bio da se zaradi za život, ali je vremenom postao cilј za sebe. Društvena i kulturna sredina deluju na vrednovanje tih poslova koji postaju cilj sam po sebi, pa je fenomen funkcionalne autonomije motiva nerazdvojni deo socijalizacije motiva i ličnosti u celini.

Pored urođenih potreba i motiva postoje i stečeni motivi uglavnom zahvalјujući delovanju kulture i društvene sredine na razvoj ličnosti pojedinca. Da bi pojedinac bio prilagođen u socio-kulturnoj sredini u kojoj želi da živi, on tokom razvoja usvaja, tj. stiče unutrašnje pokretače na ponašanja koje lјudi iz te sredine poštuju. Mnogi društveni i lični motivi su tako stečeni. Lični motivi kao što su motiv za postignućem i motiv za dominacijom su stečeni (naučeni), obično zahvaljujući delovanju roditelja na dete.  Društveni motivi, kao što su npr. motiv tolerancije i motiv da se bude društveno ili politički angažovan su takođe stečeni. Sticanje motiva koje se odvija u pojedincu podrazumeva da on uči različitim oblicima učenja, kao što su učenje ugledanjem na uzor, instrumentalno uslovljavanje i učenje uviđanjem.

Posebno važan stečeni motiv je moralna svest pojedinca. Moralna svest pojedinca određuje njegove svesne odluke kojima se rešavaju problemi u kojima je glavna teškoća odrediti šta je dobro i pravedno, a šta nije. Na osnovu tih odluka čovek se ponaša na određeni način, što se naziva moralni čin. Moralnom činu i moralnom ponašanju prethodi: 1) saznanje o tome šta je pravedno ili loše; 2) emocije koje prate to saznanje; 3) motiv koji proističe iz tih emocija i 4) svesna i volјna odluka da se postupi u skladu sa tim motivom, tj. u skladu sa moralnim znanjima i osećanjima. Uglavnom društvena sredina i kultura određuju znanja i veštine koje individua usvaja da bi mogla da procenjuje šta je pravedno i dobro.  Sticanje tih znanja i veština je uslovljeno intelektualnim sposobnostima pojedinca, stepen razvijenosti intelektualnih sposobnosti određuje i stepen moguće razvijenosti moralne svesti pojedinca. Stoga, moralna svest je ograničena i potencijalom genetskog nasleđa da omogući razvoj inteligencije (npr. visoko razvijena moralna svest nije moguća kod dece, niti kod mentalno zaostalih osoba). 

HIJERARHIJA MOTIVA

Abraham Maslow (1908-1970)  je istraživao motive ponašanja ljudi i otkrio je da se motivi zasnivaju na različitim potrebama koje se razlikuju po značaju za život pojedinca. Prema ovoj teoriji, tokom svog života čovek uglavnom zadovolјava svoje potrebe redosledom od nižih ka višim potrebama. Sve potrebe čoveka grupisane su određenim redosledom u hijerarhiji motiva. Taj redosled je prikazan na sledećoj slici.

 

                                     Slika 1: Hijerarhija motiva Abrahama Maslowa

Biološke potrebe su najniže, prve po redu i veliki deo vremena svog života čovek provodi zadovolјavajući ih. Većina pokretača čoveka na neku aktivnost odnosi se na zadovolјenje potreba kao što su potrebe za vodom, hranom, snom, seksom, pražnjenjem creva  itd.

Potrebe za sigurnošću deo su motiva čoveka kojima on teži da se zaštiti od spolјašnjih nepogoda, hladnoće, vrućine i drugih raznih ugrožavanja. Težnje da imamo, kako se često kaže, ``svoj krov nad glavom``, toplu odeću, zaštitu od spolјašnjih ugrožavanja i sl., predstavlјaju motive koji se odnose na potrebe za sigurnošću.

Prve dve grupe potreba nazivaju se niže potrebe jer ih imaju u sličnom obliku i životinje, a preostale tri potrebe su više potrebe jer su one u obliku koji je karakterističan za lјudsko biće.

Potrebe za pripadanjem i lјubavlјu predstavlјaju sve težnje čoveka da bude član različitih društvenih grupa, kao što su porodica, prijatelјska grupa, par koji se zabavlјa, školsko odelјenje, radni kolektiv itd. Pri tome, u primarnim grupama čovek razvija afektivnu vezanost sa članovima grupe. Afektivna vezanost se razvija iz urođene potrebe kod ljudi i nekih životinja, povezana je sa potrebama za sigurnošću (mladunče održava blizinu sa majkom zbog opasnosti). Pored ove karakteristike koju poseduje kod svih vrsta gde se javlja, afektivno vezivanje kod ljudi se razvija u  složeniji oblik koji podrazumeva zajedničke aktivnosti i međusobnu podršku osoba koje su afektivno vezane, što podrazumeva sticanje znanja i veština koje su potrebne za život u određenoj kulturi (na primer, roditelјi pomažu detetu da stekne znanja i veštine ili mu, svojim prisustvom, ulivaju sigurnost dok ih stiče).  

Potrebe za poštovanjem i samopoštovanjem podrazumevaju sve težnje čoveka da bude poštovan od strane drugih lјudi, kao i da poštuje samog sebe. Mnogi postupci čoveka još od detinjstva, pokrenuti su potrebama da ima ugled među drugim lјudima, a posebno u odnosu na njemu važne osobe. Osećanje samopoštovanja je odraz stabilnosti i moći jedne ličnosti, što znači da ona uspešno zadovolјava svoje potrebe, ostvaruje planove ili ciljeve.

Potreba za samoaktuelizacijom ili potreba za samoostvarenjem podrazumeva da čovek ima težnju da bude ``svestran``, što znači da se ostvari u svim važnim socijalnim ulogama, kao što su porodična uloga, poslovna uloga i prijatelјska uloga. Pored toga, potreba za samoaktuelizacijom podrazumeva da čovek ima težnju da razvije svoju inteligenciju, tj. da upošlјava svoj um. Zbog toga izolaciju od sadržaja kulture čovek teško podnosi (oseća snažnu monotoniju ili dosadu, koja ga ``ubija``).     

                                            Slika 2: Abraham Maslow

Osnovni princip hijerarhije prema kojem više potrebe mogu da budu zadovolјene ukoliko su zadovolјene niže potrebe, ne važi baš uvek. Čovek je sposoban da žrtvuje neku nižu potrebu radi više potrebe.

Na primer, roditelјi će žrtvovati svoje niže potrebe radi potreba svog deteta, tj. radi svoje potrebe da budu dobri roditelјi. Vojnici na ratištu će trpeti i glad i žeđ radi pobede. Student će se odreći često nižih potreba da bi postigao uspeh u studiranju.

Međutim, odstupanje od hijerarhije motiva ne uspeva u nekom dugom vremenskom periodu. Period odstupanja od hijerarhije motiva zavisi od čoveka do čoveka. Svaki čovek ima ograničenu snagu da remećenje hijerarhije motiva izdrži. Posmatrano kroz duže vremenske periode u životu čoveka (na primer, više meseci ili godina), hijerarhija motiva važi u svakom lјudskom biću.