PREDMET, ZADACI I GRANE PSIHOLOGIJE

U sledećem tekstu upoznaćete se sa sledećim temama – glavnim pitanjima:

1.  Predmet i zadaci psihologije
2. Značaj izučavanja psihičkih pojava
3.  Grane psihologije

Za početak, šta je nauka?

Stvarnost se proučava u okviru različitih nauka. Nauka je ljudska delatnost koja kao sistem aktivnosti mora da ima sledeće četiri komponente:

1) naučnu oblast ili predmet izučavanja (problemi ili pojave jednog dela stvarnosti);

2) naučnu terminologiju (obuhvata jezik nauke koji čine dovoljno precizno definisani pojmovi);

3) metodologiju nauke (podrazumeva proučavanje i stvaranje postupaka sticanja podataka i proizvodnje znanja);

4) naučne teorije (predstavljaju logičku povezanost i tumačenje podataka radi stvaranja celine znanja o pojavama stvarnosti koje se proučavaju, što vodi ka primeni tih znanja u praksi).

Može se reći da reč nauka označava vrstu ljudskog posla koji mora da ima upravo navedena četiri opšta elementa: predmet, terminologiju, metodologiju, teorije.  

Svaka nauka ima svoj deo stvarnosti koji predstavlja njen predmet. Na primer, naučna oblast istorije se odnosi na prošlost, deo stvarnosti koju proučava nauka koju zovemo matematika su vrste brojeva i operacije nad njima, deo stvarnosti nauke biologije su ćelije i organizmi, deo stvarnosti hemije su atomi i molekuli i njihova jedinjenja, deo stvarnosti fizike su odnosi između sila u prirodi,  itd.    
Koji se deo stvarnosti proučava u okviru psihologije? 

Predmet psihologije kao nauke je psihička stvarnost i njen odnos sa drugim delovima stvarnosti.  

Psihičku stvarnost čine dve osnovne kategorije psihičkih (tj. mentalnih, duševnih) pojava: psihičke osobine i psihički procesi.

Kategorija psihičkih osobina obuhvata odlike pojedinca koje traju nezavisno od okolnosti u kojima se pojedinac nalazi, a koje mogu da određuju njegovo ponašanje. Psihičke osobine su na primer: intelektulne sposobnosti, crte ličnosti (kao što su marljivost, iskrenost, poštenje, savesnost, itd.), interesovanja, stavovi, vrednosne orijentacije osobe i brojne druge.

Psihički procesi su mentalne pojave pojedinca čiji su početak, tok i svrha neposredno uslovljeni nekim spoljašnjim okolnostima.  Postoje tri vrste psihičkih procesa: kognitivni procesi, emocionalni procesi, konativni procesi.  

Kognitivni procesi kod pojedinca (intelektualni procesi) su psihičke pojave koje predstavljaju postupke koji se  vrše nad podacima i koje čine znanja mogućim.  To su na primer: opažanje, učenje, pamćenje, mišljenje.

Emocionalni procesi su psihičke pojave kod pojedinca koje nastaju kao reakcija na njegovu procenu koliko je za njegovu ličnost značajno događanje, situacija ili pojava u kojoj se nalazi, koju opaža ili samo zamišlja. Tu spadaju različite emocije (osećanja), kao na primer: sreća, tuga, strah, bol, iznenađenje, ponos i mnoge druge.  

Konativni procesi (motivacijski procesi) su psihičke pojave kod pojedinca koje se odnose na njegovo pokretanje na neko određeno ponašanje (aktivnost), zatim, na promenu u njegovoj istrajnosti ili na promenu kvaliteta aktivnosti koje već obavlja. Reči u našem jeziku koje opisuju konativne procese odnose se na motivaciju ili na voljne radnje, a to su na primer: instinkt, nagon, potreba, želja, namera, cilj, itd.

Iako su psihički procesi uslovljeni spoljašnjim okolnostima, psihičke osobine omogućavaju i određuju psihičke procese. Na primer, da bi čovek rešavao neki životni problem u koji je zapao i koji je deo spoljašnjih okolnosti, on upotrebljava svoje intelektualne sposobnosti - kao deo svojih psihičkih osobina, da bi rešio problem upotrebom mišljenja  - mišljenje je tu njegov kognitivni proces.

Ponekad se u literaturi može u kontekstu osnovnih psihičkih kategorija i definisanja predmeta psihologije, naći i izraz psihičko stanje. Psihičko stanje pojedinca je psihička pojava koja predstavlja kombinaciju određenih psihičkih osobina i procesa u nekom vremenskom intervalu. Na primer, stanje koje nazivamo hipnotičko stanje (stanje ekstremne podložnosti tuđoj sugestiji), kod hipnotisane osobe podrazumeva da su njeno mišljenje, pamćenje, emocije i volja pod kontrolom hipnotizera (hipnoza je postupak navođenja osobe da nekritički i dobrovoljno prihvati određene ideje i ponašanje; grčk. hypnos - san).

 Kako definisati psihologiju? 

Psihologija je nauka koja proučava psihički život (tj. psihičku stvarnost) i njegov odnos sa drugim oblastima stvarnosti (grč. psyche – duša, logos – nauka, zakonitost, reč, govor, um). 

Na primer, u prošlosti je psihologe interesovao sledeći problem: da li na stepen razvijenosti inteligencije dece utiče da li ona odrastaju u seoskoj ili gradskoj sredini. Treba zapaziti da je ovde fokus na proučavanju inteligencije dece što je pojava psihičkog života, a da je pripadnost dece seoskoj ili gradskog sredini deo društvene i fizičke stvarnosti. Hipoteza je mogla biti da sredina ima uticaja na razvoj inteligencije. 

Svetski poznata istraživanja ovog tipa su sprovođena u SAD u prvoj polovini XX veka. Nalazi čuvenog američkog istraživača Termana  (Lewis M. Terman, 1877-1955) i njegovih saradnika,  govorili su da su u odnosu na seosku, gradska deca imala veći stepen razvijenosti inteligencije; obe grupe dece testirane su identičnim testom inteligencije. Nalaz je od strane Termana i istraživača koji su verovali u dominantnu ulogu genetskog nasleđa u razvoju inteligencije, između ostalog, tumačen i migracijama stanovništva iz sela u grad. Kako to? Prema tom tumačenju, sa većom inteligencijom ljudi postoji i veća težnja da napuste selo i nađu posao u industrijskim preduzećima gradova, gde se mogla ostvariti bolja zarada nego u poslovima na selu. Ujedno, tu svoju težnju su sposobniji ljudi sa sela bolje realizovali u odnosu na manje sposobne. Tako se prema ovom tumačenju, bolji genetski materijal ljudi preneo iz sela u gradove, što se odrazilo na razlike u inteligenciji njihovog potomstva.

Naš čuveni psiholog, dr prof. Borislav Stevanović (1891-1971) – akademik i najvažniji začetnik naučne psihologije u Srbiji, ponovio je istraživanje na uzorcima naše populacije seoske i gradske dece istim testom (Bine-Simonova skala). Njegov nalaz je prema ukupnim rezultatima približno jednak američkim. Međutim, Stevanović je izvršio dodatnu analizu čiji je cilj bio otkrivanje u kojim zadacima na testu su prednost ostvarila gradska deca. Došao je do otkrića da su gradska deca bolje radila zadatke koji su obuhvatali sadržaje sa kojima se deca mogu susresti živeći u gradskoj sredini, kao i da je takvih zadataka u testu bilo toliko, tako da su gradska deca mogla da ostvare značajnu ukupnu prednost u odnosu na seosku decu. 

Treba dodatno protumačiti razliku između navedenih objašnjenja da bi se bolje razumela priroda i značaj psiholoških istraživanja. Ukoliko bi osoba koja ovo čita pomislila da je naš Stevanović pokazao kako je Terman bio u krivu, mogla bi da silno pogreši jer se iz Stevanovićevog rada ne može zaključivati o Termanovim nalazima. Treba uzeti u obzir da uzorci dece u ovim istraživanjima nisu identični, kao i da se američka i srpska društvena sredina toga doba značajno razlikuju. U SAD je tada industrijalizacija već uhvatila maha, kao i migracije stanovništva po toj osnovi, dok to u Srbiji toga vremena nije bio slučaj. Dodatni nalazi Stevanovića ne osporavaju nalaze Termana. Obojica bi mogli biti u pravu, zato što im subjekti istraživanja nisu bila ista deca, niti su bili isti uslovi sredine, pa stoga ni predmet istraživanja im nije bio isti. Nalazi Stevanovića su tačni, ali i ograničeni na našu populaciju dece, i to konkretno, dece toga vremena. Ti su nalazi tada poslužili da se postupak testiranja naše dece izmeni, tako da ne dođe do favorizovanja gradske dece u odnosu na seosku decu. Pitanje je da li bi Stevanovićev način tumačenja razlika u stepenu inteligencije između seoske i gradske dece, ukoliko ih bude danas ili u nekoj budućnosti, bio prikladniji od Termanovog.

Može se reći da nalazi psiholoških istraživanja o povezanosti psihičkih pojava međusobno, ili sa nekim drugim pojavama kao što je to slučaj u upravo navedenom primeru, obično važe kod ljudi u određenom, omeđenom prostoru i vremenu, što nikako ne umanjuje značaj tih nalaza.

 Zbog čega se proučavaju psihičke pojave?

Psihologija proučava pojave psihičke stvarnosti imajući dva međusobno povezana skupa zadataka, to su: a) teorijski zadaci; b)  praktični zadaci.  

Teorijski zadaci psihologije obuhvataju: 1) opisivanje psiholoških pojava – tj. opisivanje njihovog nastanka, toka i sadržaja (nivo opisa); 2) nalaženje uzroka ili uslova od kojih zavise psihološke pojave i otkrivanje na koji način ti uslovi na njih deluju (nivo uzroka); 3) utvrđivanje  međusobnog delovanja pojava psihičkog života ili njihovog delovanja na druge pojave stvarnosti (nivo posledica).

Na primer, jedna od pojava psihičkog života koja je istražena tako da je teorijski zadatak dobro rešen, jeste primarna afektivna vezanost, tj. afektivna vezanost deteta za majku ili primarnog negovatelja. U najkraćem, nalazi istraživanja pokazuju da: 1) primarna afektivna vezanost predstavlja specifičan odnos između deteta i majke koji podrazumeva da dete teži da bude u blizini majke i da oseća nelagodnost usled razdvajanja, da oseća smirenje u majčinom prisusutvu kad je uznemireno, kao i da oseća podršku majke kada istražuje okolinu (nivo opisa); 2) način na koji je dete vezano za majku zavisi od majčine sposobnosti da prepozna potrebe deteta i da reaguje na njih u pravo vreme i na način koji najbolje odgovara potrebama deteta; ukoliko primarni negovatelj deluje usklađeno sa potrebama deteta razvija se sigurna afektivna vezanost, ukoliko nije tako, razvija se neki od modaliteta nesigurne vezanosti (nivo uzroka);  3) afektivna vezanost za majku deluje na način vezivanja za bliske osobe, osobe u porodici, prijatelje i intimne partnere; ukoliko je primarna afektivna vezanost bila sigurna, u kasnijim bliskim odnosima osoba će imati bolje samopoštovanje i samopouzdanje, kao i sagledavanje ličnosti bliske osobe, nego ukoliko je bila nesigurna; sigurna afektivna vezanost doprinosi boljem kvalitetu života osobe i predstavlja zaštitni faktor od psihičkih poremećaja (nivo posledica).  

Praktični zadaci psihologije slede iz teorijskih i obuhvataju primenu psiholoških znanja u dva segmenta života: 1) u poslovnoj sferi života, tako da ljudi postanu uspešniji u poslovima na osnovu kojih stiču materijalna sredstva za život, što unapređuje njihove ekonomske organizacije i društvo u celini; 2) u sferi privatnog života ljudi, tako da oni povećaju nivo uspešnosti i zadovoljstva u ostalim svojim socijalnim ulogama, tj. i u ulogama van poslovne sfere (porodičnim, prijateljskim, intimno-partnerskim ulogama, itd.), tako da poboljšaju i vlastito zdravlje.

Značaj istraživanja psihičkih pojava je za ljude najmanje dvojak. Iz poslovnog ugla, psihologija baveći se osobinama i motivima ljudi daje neophodan alat ekonomskim disciplinama da shvate i ispitaju neko konkretno, postojeće tržište ili čak da stvore novo. Kako god ekonomisti definisali pojam tržišta, ključan sastojak svakog tržišta su potrebe potrošača za nekim određenim proizvodima ili uslugama, a za koje oni imaju sredstva, obično novac, da ih plate. A potrebe i osobine potrošača su psihološki pojmovi. 

Na primer, ispitivanje potreba i osobina gostiju koje sprovode preduzeća u okviru ugostiteljstva i turizma, neophodno je za kreiranje ponude preduzeća i uspostavljanje komunikacije na relaciji između preduzeća i potrošača (gostiju). Što preduzeća ova ispitivanja bolje sprovedu, imaju veću šansu da će napraviti bolju ponudu, pridobiti goste i dobiti bitku za tržište. 

Tržišna privreda je uslov održanja i napretka jednog društva, a korišćenje psihologije u ekonomskim disciplinama predstavlja sofisticirano oružje u tržišnoj borbi. U društvima gde se psihologija ne koristi u tržišnoj utakmici između preduzeća, ne samo da je privreda slaba, već to znači da privreda u suštini nije tržišna, već je ''prijateljska'' ili ''rođačka'', tj. korumpirana, ili je pak privreda dirigovana (''komandovana'') iz legalnih centara moći, što se svodi na isto. To je bio slučaj u nekim državama sa komunističkim uređenjem tokom XX veka, što je bio važan faktor njihove propasti (na primer: SSSR, SFR Jugoslavija, SR Rumunija, NR Bugarska, itd.).

Sledi fiktivni primer da bi se razumela razlika između tržišne i korumpirane privrede, kao i značaja psihologije u tome.

Zamislimo da su osobe A i osobe B glavni menadžeri hotela, tj. hotela A i hotela B, a koji su svoje usluge specijalizirali za pripreme sportskih ekipa.  Pri tome u hotelu A je uloženo više novca u ispitivanje potreba i osobina sportista i napravljena je bolja ponuda od hotela B. Oba menadžera šalju ponudu na konkurs rukometnog saveza države koji traži ponude za pripreme rukometnih reprezentacija, svih kategorija - od pionira do seniora. Međutim, predsednik rukomentog saveza, gospodin C, koji ima glavnu reč u izboru ponuda, dobar je prijatelj sa menadžerom hotela B. Gospodin C vraća dokumentaciju ponude menadžeru A uz izražavanje žaljenja jer je dobio bolju ponudu (što je laž), prihvata da napravi posao sa menadžerom B.  Naravno, menadžer B je možda postao prijatelj sa gospodinom C tako što mu je poklonio izvesna sredstva, ili sumu novca (mito) ili mu je jednostavno rođak.  

Ovo je primer ''rođačkog'' (mafijaškog) ili korumpiranog poslovanja (oblik privrednog kriminala), koje je u zemljama EU strogo zabranjeno i kažnjivo po zakonu, jer dovodi do propadanja društva u celini. Kako? Ovakvo ''poslovanje'' ukoliko je rašireno u društvu, dovodi do toga da menadžer A odustane od unapređenja kvaliteta proizvoda i usluga, ali i drugi poslovni ljudi u raznim sektorima privrede to čine, kad vide šta se događa. Prioritet poslovnih ljudi onda nije više da se ulaže u razvoj kvalitetnijih proizvoda i usluga, već da se ulaže u stvaranje ''veza''. Kvalitet proizvoda i usluga u takvim društvima stagnira, propada njihova proizvodnja, a poslovni ljudi sebe usmeravaju na trgovinu, a ne na proizvodnju. Društvo u kojem slabi proizvodnja, postaje sve siromašnije. U takvim okolnostima psihologija postaje manje bitna, jer zašto bi neko ispitivao potrebe i osobine potrošača, potom stvarao kvalitetne proizvode, kada se posao sklapa preko ''veze'', a potrošači silom ''gutaju'' ono što im se servira. 

 
Pojave psihičkog života su mnogobrojne i raznovrsne, pa se u okviru psihologije kao nauke razlikuju različite grane psihologije. Postoje dve kategorije psiholoških disciplina: 1) teorijske grane psihologije; 2) primenjene grane psihologije. 

Teorijske grane psihologije se pretežno bave teorijskim zadacima psihologije. Ima ih puno, izdvajaju se kao primeri sledeće: opšta psihologija, razvojna psihologija, psihologija ličnosti, fiziološka psihologija.  
Opšta psihologija proučava psihičke procese normalnog odraslog čoveka, kao što su opažanje, mišljenje, učenje, pamćenje, emocije. 
Razvojna psihologija proučava kako se menjaju pojave psihičkog života od začeća pa do smrti pojedinca, koji faktori deluju na ove promene i na koji način.    
Psihologija ličnosti proučava kako su psihičke osobine i procesi organizaovani u pojedincu, šta deluje na njihovu organizaciju i kako ta organizacija psihičkih osobina i procesa deluje na ponašanje pojedinca. 
Fiziološka psihologija proučava povezanost anatomsko-fizioloških struktura i procesa u organizmu pojedinca sa njegovim psihičkim osobinama i procesima.  

Primenjene grane psihologije se pretežno bave praktičnim zadacima psihologije, to su na primer: psihologija rada, pedagoška psihologija, klinička psihologija, psihologija sporta, itd. 
Psihologija rada proučava kako psihičke osobine i procesi učesnika radnog procesa deluju na efikasnost rada i radne uslove s jedne strane, a sa druge, kako radni uslovi i proces rada deluju na psihički život učesnika procesa rada.  
Pedagoška psihologija proučava psihičke osobine i procese svih aktera školskog života, učenika, roditelja, nastavnika i drugog zaposlenog osoblja, radi unapređenja postignuća učenika. 
Klinička psihologija proučava psihičke poremećaje i bolesti, radi njihovog prepoznavanja, prevencije i pomoći u lečenju. 
Psihologija sporta proučava kako psihičke osobine i procesi kod onih koji se bave sportom deluju na njihovo sportsko postignuće, kao i kako bavljenje sportom deluje na psihičke osobine i procese kod onih koji se bave sportom.

S obzirom da psihologija, između ostalog, proučava međusobno delovanje pojava psihičke stvarnosti sa drugim pojavama koje proučavaju druge nauke, psihologija je povezana sa sociologijom, kulturnom antropologijom, fiziologijom, fizikom, kao i mnogim drugim naukama. Među naukama koje su psihologiji potrebne posebno se izdvajaju matematika, statistika, kao i logika. Ove nauke daju psihologiji neophodan alat za istraživanja.  

Korišćena literatura:

Đorđević, M. (2001) Poslovna psihologija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Kuzmanović, B., Štajberger I. (2008). Psihologija za III i IV razred trgovinskih, ugostiteljsko-turističkih i škola za lične usluge. Beograd, Zavod za udžbenike.

Milojević-Apostolović, B. (2012). Udžbenik za drugi razred gimnazije i drugi i treći razred područja rada ekonomija, pravo i administracija. Novi Logos, Beograd

Nešić B., Radomirović, V. (2000). Osnove razvojne psihologije. Jagodina, Učiteljski fakultet Univerziteta u Kragujevcu

Radonjić, S. (1994). Uvod u psihologiju. Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Stefanović-Stanojević, T. (2011). Afektivna vezanost, razvoj, modaliteti i procena. Niš, Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu

Vilig, K. (2016). Kvalitativna istraživanja u psihologiji. Beograd, Clio